Monday, March 26, 2012

Forumski post

  

Forumski post


Srbi su nestudiozan narod, igraju na prvu loptu, ne umeju da planiraju unapred 100 godina, a to se u politici kažnjava porobljavanjem.

Govoriti o politici u srpskoj književnosti se može, ali ono što je tipično za srpsku produkciju je kuknjava i naricanje nad zlom sudbinom. Zbijanje šala na sopstveni račun i tako to. I pljuvanje drugih, što se onda etiketira kao šovinizam.

Film je mnogo bolje od književnosti (posle rata) pokazao pravo političko biće Srba (i ostalih Jugoslovena). Pre rata je to dobro radio Nušić, a danas Dušan Kovačević.

Srpski nacionalizam je obično gluvarenje (niš ne vidim, niš ne čujem, niš ne govorim) i nije ni čudo što se onda sve završi u banditokratiji i ljudožderstvu. A tu nema ni govora o levičarenju ili desničarenju.

Niko se ovde nije usudio da komentariše Bakićev rentgenski snimak situacije, prizemno stanje duha i bezizlaznost situacije. Kukavički se zaključilo da je to "mnogo teško i mučno za čitanje". Fipa se na lepršaviji način poigrao istim problemom, pa ispade da je Dragan R. Filipović lokal patriota...

Kod mnogih je očigledno patriozitam u vezi s religijom, pa se u okviru crkve traži srpski politički identitet, što je samo jedan oblik feudalnog morala i ropskog pristanka na položaj ovce u toru.

Kada neko pokuša da pruži dublji uvid u uzroke bezizlaznog stanja ljudskosti u današnjem svetu, zamera mu se da nije izvršio dovoljno dobru karakterizaciju likova i da je radnja nejasna i nelinearna, kao da radnja mora da bude po strogo zadatom šablonu razumljivom kao što su razumljive sapunice koje stižu iz Južne Amerike ili Severne Amerike.

Ne može to, da se, recimo na romane Dejana Stojiljkovića, naknadno kači nekakva političnost, kada je namera pisca bila da stvori recept koji će da mu proda knjigu, i ta knjiga govori samo o tome - kako naći slabu tačku nepismenoj publici koju jedino zanima socijalni aspekt čitanja knjige o kojoj se kasnije vode isprazne rasprave. Tu vrstu kvazipolitičnosti nećete naći u klasičnoj podeli levičar-centrista-desničar, jer je ona karakteristična za sve.

Idiotizam je glavna osobina takozvane "političke životinje", ali to je Aristotel zaboravio da napiše u svojim knjigama.

Kako se piše dobra politička drama, eto vam pa čitajte Šekspira. Tamo je sve na kao na tacni prikazano, na šta se svodi politika. Nema tamo ni levo ni desno, nego samo beskrupulozno manipulisanje i očaj čoveka koji je upao u tu bujicu nad kojom nema nikakvu kontrolu.

Književnost koja promoviše politička gledišta je obična plaćenička književnost i ide u rang pamfleta a ne umetnosti. Palp književnost može da ima politiku za temu, to je i najčešći slučaj, ali ona ne ulazi u političku analizu nego samo pomera figurice kao na pojednostavljenoj šahovskoj tabli od 9-16 polja. Tu je namera prosto zabava i razbibriga.

"Poslednji Srbin" Bobana Kneževića bi se mogao svrstati u egzistencijalističku književnost, pošto se bavi osnovnim problemom čovekovog identiteta, a političko u tom romanu je svedeno na pitanje pripadnosti izvesnom etnosu kao izvoru egzistencije. To je daleko od nacionalizma.

Period Miloševićeve i julovske vladavine karakterističan je po tome što je politika u potpunosti zbunila ljude i bacila ih u košmar u kojem se ni pisci nisu najbolje snašli i nisu izbegli da upadnu u površnost, kao u "Kandžama", na primer, gde je u prvom delu romana do izražaja došao nekakav anarhistički stav prema sistemu, a u drugom i lošijem delu romana, otvoren ali i dosta slabo književnim sredstvima izražen, pokušaj analize ljudske prirode i urođene korupcije.

A u sadašnjem trenutku, kada je svima jasno da je politika nešto veoma loše i neproduktivno u svakom pogledu, pisci traže nešto drugo, neki drugi oblik postojanja, pošto se više ništa dobro ne može očekivati od istorijskih recepata i tumačenja ljudskog postojanja.

I u "Oku za drugi svet" i "Rašanima", Radmilo Anđelković traži izlaz u drugi svet. Isto se dešava u "Poslednjem Srbinu". Isto to i u "Verigašima" Zorana Stefanovića, koji su takođe nastali skoro pre dve decenije, u ono najgore vreme. I kod mnogih drugih, na mnogo studionzniji način nego što je slučaj u običnom fantazijskom izbegavanju realnosti, postoji ta težnja da se iznađe rešenje za beznadežnu situaciju. Problem je u tome što većina ljudi nema petlju da se time ozbiljno pozabavi, nema se vremena da se čovek pozabavi sobom, da se iskoči iz kolotečine. Izgovora ima mnogo. Rasprava na ovom topiku je sasvim u skladu s tim. Samo se prevrće jedna te ista palačinka, potpuno pocrnela i istanjena od prekomernog pečenja, neokušena i nepojedena.

Kada neko, kao Ilija Bakić u "Novom Vavilonu", da presek trenutnog stanja čovečanstva, tu se zaista ne može tražiti levičarenje ili desničarenje, jer je jasno da je nešto sasvim drugačije u pitanju i da te političke floskule i kategorizacije služe samo za mlaćenje prazne slame. Koliko mi je samo ljudi reklo da nisu mogli da do kraja pročitaju tu neveliku knjigu, ne zbog toga što je loša, nego im je mnogo teško da se suoče sa stvarnošću. Pa, u pravu je Darko Suvin kada govori o eskapizmu. Politička definicija fantastike je upravo to - prazan eskapizam. Politički, ona je obična ispraznost. Druga je stvar što je taj eskapizam urođen čoveku, to je jedino mesto u glavi koje čovek ima da bi se sakrio od života, koji je po svemu sudeći mnogo loša stvar i izvor svakojakog zla. Fantazija ili dženet, to je normalna stvar, ali nije sasvim politička.