СОЛАРИС – БАШ-ЧЕЛИК

СОЛАРИС – БАШ-ЧЕЛИК

1.

У Станислава Лема постоји ужасни отпор, мржња на „човечно“. То је због тога што сагледава сву глупост људског рода, која је у његовим делима сакривена радним мантилом научника, претпостављеног пропонента аналитичког поимања света. Управо се на ову претпоставку Лем и окомио, свом силином „непојмљивог“ у и око нас, с почетка времена и с краја времена, свепрожимајућег, појавног у многим обличјима¹ – које не дозвољава да глупост оформи свој савршени склад и тако се самопотврди.

Пре свега, оно што нервира писца јесте исказана намера „да се спознаје“, при чему остаје сумња у истинску мотивацију скривену иза испољене „намере“. Јер та намера је само једна пројекција, која одбија да то призна. Сила, која представља спознају, не допушта јој да се оствари у самоугодности. Ово је код Лема доведено до пуцања и експлозије (има у Гласу Господара једна направа – трекс – која експлодира на даљину).²

Ево одломка из Гласа Господара³, што добро илуструје начин, уметничко обликовање, на који Лем исказује своје виђење научног естаблишмента којег, наравно, чине – људи (такви какви су).

Протеро је спљоштио груменчић Жабокречине између стаклених плоча, а кад би слој постао мономолекуларан, на целој површини би се покретала реакција распада, при чему је у већим 'дозама' апаратура (њен стари, претходни модел) бивала уништена. Али однекуд нико на то није обраћао пажњу: у лабораторији је владала таква бука, као да је то била нека оружарница која испитује експлозивне материјале. Доналд, кад сам га упитао, рече ми, чак без осмеха, да његови људи истражују разилажење балистичког таласа у Жабокречини - такву им је измислио тему, и том канонадом је успешно маскирао своја роварења.

Или, одломак из Солариса⁴:

„Морао би знати да се наука бави само тим како се нешто дешава а не зашто се нешто дешава. Како? Па ето, почело је осам или девет дана након оног рендгенског експеримента. Можда је океан одговорио на зрачење неким другим зрачењем, можда нам је сондирао наше мозгове и извукао из њих нека психичка учахурења.“

„Учахурења?“

То поче да ме занима.

„Па да, процесе отргнуте од осталих делова, затворене у себе, угушене, зазидане, нека запаљива жаришта памћења. Понео се према њима као према рецепту, као према конструкционом плану... знаш ваљда колико међусобно личе један на други кристали хромозома и оних нуклеинских једињења цереброзида, која представљају супстрат процеса памћења... Јер наследна плазма је плазма 'која памти'. Значи, извадио је то из нас, побележио, а после, знаш шта је било после. А зашто је то учињено? Тја! У сваком случају не зато да би нас уништило. То би му било много лакше. Уопште - при таквој технолошкој слободи - могао је у ствари све, на пример да нам свима подметне двојнике.“

2.

Један од разлога због којих сам се определио за наслов с Баш-Челиком, јесте и Лемова опседнутост – челиком, моћним и веома бучним машинама, ракетама – сва монументалност времена првих покушаја човека да се вине у космос, налази се у његовим књигама. Она је декор моћи науке упрегнуте у кола технолошког бубрења које ће већ за коју деценију начинити скок од челика и диодних лампи до транзистора, штампаних кола и композитних материјала, генетског преобликовања, кибер-реалности и ко зна чега још.

Прича о Баш-Челику је о односу према принципу распадања, принципу разликовања, принципу простора и времена, принципу рефлексије, итд. – једном речи апорије: живота, напредовања, преобликовања, пропадања, неодрживости – филозофска тема обрађена у бајковитом маниру. Има и сличности с причом „Тамни вилајет“ у којој се исказује принцип: Ако узмеш – кајаћеш се, ако не узмеш – кајаћеш се. Овде се све своди на однос. У човеку постоји нешто што га уништава, кочи, зауставља. То је емоција/идеја – кајање. Уколико нахраниш и напојиш чудовиште – кајаћеш се, јер ће те чудовиште прождрати. Уколико га не нахраниш и не напојиш – кајаћеш се, јер ниси искусио то што ти се понудило.

Једно друго једе и храни се, заправо – собом. Змија која гута свој реп, Јин и Јанг испреплетени, Мајка-и-Дете, крст, анкх, вечито преобликовање којем је супротстављена идеја коначног, апсолутног поретка (схваћеног као непроменљивог). То је мит или скаска о Сизифу. Наравно, решење проблема је у одустајању, али је одустајање могуће једино након згрешења! Јер пре тога, недостатак искуства је оно што одлучно гура у пропаст, у грех/гнев ускраћености.

3.

Соларис је свет нерастумачених појава. Могли бисмо филозофирати и рећи да Соларис јесте свет нерастумачивих појава, али тиме бисмо убили наду. Психолог Крис Келвин челичном ракетом долеће у челичну станицу што лебди над планетом-живим-океаном и у тешком скафандру, ходајући излизаним линолеумом, укорачује у неред, тамо где би требало да влада поредак систематичности. У станици су само два жива човека, и један мртвац, његов познаник Гибаријан, који се самоубио. Сада Крис мора да уђе у модус иследника и пронађе узрок оваквог стања. Копа по архиви соларистике не би ли пронашао ма какав траг, а истовремено мора да се суочи с појавама чију врсту стварности не може да одгонетне. Дакако, ово неспоразумевање јесте суштина односа између људи и Солариса, који им се јавља и у људском облику, зачињеним снажним, неразрешеним и дубоко потиснутим афекцијама.

Непосредно суочавање с радом идеја, које заправо владају људима, наметнуто од стране планете, а могуће и од два сунца око и између којих ова кружи, и то на неприродни, веома интелигентни начин, доводи ликове до очаја. Први је нагон да се силом дође до решења.

У Келвиновом случају, под утицајем планете, материјализује се његова покојна жена, Хари (или Хери - Harey, у енглеској верзији Реја), која је извршила самоубиство након свађе и неспоразума, што Келвин себи никако не може да опрости. Хари је ликом потпуно иста, али јој је свест замућена, неспособна је да у себи пронађе сећања, историју, своју плаценту. Због тога, нераскидиво је везана за Келвина. Изгледа као да је Соларис из њега просто извукао сећање на њу, но да ли је баш тако?

Келвин, наравно, прво покуша да је се отараси, тј. убије. Стрпа је у ракету и лансира у орбиту планете. При томе мора да слуша ужасне, нељудске крике и хропац своје вољене Хари, који допиру из звучника. Али, хајде, прегура то. Следеће буђење доноси изненађење, можда и олакшање. Она је опет крај њега. Као да ју је Соларис из његовог сна поново материјализовао. Хари се појављује док је њему искључена свест. Изгледа да је исти случај и с осталом двојицом становника станице – и они су прошли кроз исте фазе: убиство, прилагођавање, грозничаво домишљање како да се превлада непријатност.

4.

Лем обилато користи мастило и папир да опише невероватне планетарне појаве које заправо ништа не говоре. Након стотину година и хиљада исписаних књига и студија, није се одмакло ни педаљ у разумевању Солариса. Оно што је споља, емпиријско, нагомилава се али узалуд – сада је ваљда већ јасно да мора доћи до покајања. С друге стране, оно што се дубоко закопава у себе, психолошко, такође је неразјашњено. Планета-живи-океан је чисто огледало људскости – у којем људи не желе да се виде као оно што јесу.

Сами себи непознати.

5.

Соларис, међутим, врши насиље над људима и тера их да се суоче са собом. Келвин долази до закључка да ипак постоји Бог, али какав – Бог ограничен у своме свезнању и свемоћи, који греши у предвиђању будућности својих дела, кога ток појава које је сам изазвао може да доведе до страха. То је Бог... богаљаст, који увек жели више но што може, и који није одмах тога свестан. Који је конструисао часовнике, али не и време које ти часовници мере. Који је створио организме или механизме што служе одређеним циљевима, али они су прерасли те циљеве и издали их. И који је створио бескрајност која је, сразмерно са његовом снагом каква је требало да буде, постала мера његовог безграничног пораза.⁵ Али Келвин не мисли на Океан, јер он је анахорет, пустињак космоса, а не његов Бог – безнадежни усамљеник, самодовољан у очају. У оваквом расположењу Лем завршава роман, негде на ивици до које је досегао и Достојевски у Бесовима.

Суочавање са самим собом помоћу разума, разуме се – води у овакву врсту испразности. Разум не може да порекне своју претпоставку, и управо то је космос који никако да постане Бог.

Претпоставка разума је опажајно искуство – емпирија, принцип разликовања.

6.

Иако Станислав Лем жестоко и грубо ставља човека у млин, што оставља снажни утисак, није до краја артикулисао проблем (свеједно је то једно од најснажнијих дела НФ, јер је добро нациљано). У Соларису нема или-или које је присутно у Баш-Челику, појам кривице односи се на (могућу) грешку која је изродила погрешан живот (Харину смрт). А Баш-Челик је управо живот, који је – нешто лоше – погрешно! Крис Келвин до самог краја, иако је изгубио наду, и даље има – очекивање да ће се догодити нешто што би поправило ствар. То је његова коначна одлука, да очекује – још окрутних чуда.

Соларисти (научници) су, дакле, стотину година проучавали Соларис. Нису се покајали, али су свеједно самлевени. Јер нису схватили. У приватном животу – исто!

Соларис-океан, све време избацује/порађа „мимоиде“, који нешто „мимикују“, али шта? То су огромни склопови, сложени, величанствени, у сталној промени. Немају чврстог облика. Теку пред очима као планине, храмови, градови. Можда су музика? Материја која има само једно агрегатно стање – течно. Човек не може од тога да направи науку – он стога науку ствара сопственом мимиком. Али садржај те науке је непознат. И неспознатљив. Или, спознатљив – али тек у надању. Ништа не помаже ни статистичко свођење појава, то је залудни посао без наде да ће се икада довршити и да ће се нешто тиме објаснити.

7.

Писац је у Соларису супротставио човека – планети. Оно што „краси“ човека јесте недостатак запремине да појми нешто толико велико, величанствено. Човек жели да успостави додир, комуникацију с планетом која је „као“ жива, мада је управо то оно непојмљиво. У томе не успева. Стално се судара са сопственим проблемима, они су као бафер-зона између њега и планете. Човек, стога, уопште нема никаквог посла с планетом. С друге стране, планета ваљда исто то покушава, па у близини људи ствара малецне мимоиде њима налик. Али људи ни те малене не разумеју, доживљавају их као страно тело. Чак и када покушају да их заволе и да се с њима сроде, оно мало налик људском у њима, исте те мимоиде отера у смрт.

8.

Први проблем који Келвин мора да разреши јесте – лудило. Треба бити сигуран да то што се дешава није производ лудила. Да ли је свет у којем се обрео, и он сâм – халуцинација? Средство доказивања је математички метод – тај метод искључује произвољност из опажања. То се сматра доказом да није у питању лудило, пошто се свет може математички објаснити.

Када се уверио да је свет егзактно утемељен, Келвин даље наставља да се суочава с мистеријом уверен да се она може расветлити.

Но, без обзира на научну утемељеност егзистенције, измењена свест је и даље ту и у таквом медијуму мора се тражити превредновање. Изолованост станице у односу на остатак човечанства омогућује да се лудило макар привремено прихвати као стварност, док би ван овог система, искуство посаде било окарактерисано као психијатријски случај – о чему Лем даје уверљив пример – приповеда о необичном искуству пилота Бертона, који је завршио у лудници јер је његово сведочење било „неприхватљиво“.

Лем заправо говори о проблему институционализоване науке, пошто је главни мотив такве науке опстанак (у смислу конзервативизма). Дакако, истраживачи непознатог увек представљају опасност по етаблиране ауторитете, јер у игру уносе нешто ново, о чему ови не знају ништа. Због тога се аутентична искуства крију и затурају. А лудница је одлично место за то.

9.

Пошто је на овако лукав, подмукли, слободно се може рећи курвински начин Лем довео науку до самосозерцанија, не чуди што је скренуо у религиозне воде. Али није као Достојевски употребио постојећи референтни систем, избегавши да то буде хришћански скуп симбола. Симболима се ништа не може објаснити. Лемов Бог је одговоран за сопствени безизлаз, јер га је сам и створио. А решење се тражи у слогану: крај живота није и крај љубави. Ово, уз једну референцу на Ромеа и Јулију, чини другу главну тему романа Соларис: Љубав између мушкарца и жене.

Башчеликовски амбис је оно што Станислав Лем ствара и у тај вртлог гура читаоца.

10.

Дубоко је уврежена предрасуда, у камен урезана, здраво-за-готово узета, претпоставка да је однос мушко-женско од суштинске важности. Али тај однос је без разрешења у себи – он се фактички разрешава смрћу, но се тиме не објашњава.

И само име Хери-Реја (старогрчке мајке-богиње) доста говори, иако Лем не разглаба непосредно о томе, па се чини као да је избор имена подсвесно случајан. Због тога сада треба начинити скок и рећи: оно што заиста мори Келвина јесте – жена, женско, женски принцип који подразумева стабилизовање, сидрење живота, али живот никако да се стабилизује, да постане до краја познат и разјашњен. Сам принцип живота се доводи у питање, а принцип живота је у историји дубоко укорењен у сублиминално условљавање човека, знан као – матријархат. Владавина женског.

Нема ниједне жене на Лемовом списку научника-солариста. Код ових који бораве на станици, жене се јављају из подсвести (црнкиња која је надживела покојног Гибаријана), Келвинова Хари. Жене се не баве истраживањима, њих не занима да се утапају у проучавање бескрајног морфичког поља васионе.

Келвин све време или лаже Хари, прећуткује нешто, или као покушава да јој објасни, али она скоро ништа не схвата. И сада, као у стварном животу, Хари нема другог избора него да се убије, да Келвина ослободи себе-ноћне-море. Живот мушко-женског принципа је непрекидно стање напетости које захтева ирационално разрешење, јер га логика никако не може довести до краја. То што је женско увек ту, неодвојиво од мушког – јесте Пакао.

Али то је Пакао једино због тога што једна сасвим конкретна сила силује човека, Идеја живота (и у облику живота удвоје) која се намеће (здраво-за-готово, је л' тако?) или су нас Гетеове велике мајке томе научиле, и коју баш нико не сме да доведе у питање. То је вечни, бесмртни advertising, саморекламирање живота (које не допушта сумњу).

11.

Лем јасно ставља до знања да су „жене“ од друге врсте материје, оне су неутринске конструкције, нису засноване на уобичајеним атомским везама, као што смо „ми“. Оне само личе на нас. Практично су неуништиве и једино пропадају када нас нема у њиховој близини. Али раздвојити ту „жену“ од човека, за то је потребна машина која разара неутрине – антиматеријски дестабилизатор.

После успешне операције уништавања непријатне/болне материјализоване (женске) подсвести, приближава се крај романа. Пошто је на месту „подсвести“ остала рупа, Лем уводи идеју Бога у игру, само да би закључио како је то стање „очаја“. Његов Бог није способан да изнађе решење:

Споља сам био миран, а потајно сам, чак и подсвесно, нешто ишчекивао. Шта? Њен повратак? Како сам могао? Свако од нас зна да је материјално биће, подложно законима физиологије и физике и да снага свих заједно узетих наших осећања не може да се бори против тих закона, него може само да их мрзи. Вечита вера заљубљених и песника у снагу љубави која је трајнија од смрти, оно finis vitae sed non amoris (Крај живота није и крај љубави (лат.) - Прев.) које нас вековима прогања - јесте лаж. Али та лаж је само узалудна, а не и смешна. Бити, међутим, часовник који мери протицање времена, часовник разбијани и поново састављани, у чијем механизму кад конструктор погура зупчанике почиње заједно с њиховом првом кретњом да иде очај и љубав, знати да си механизам за избијање муке, тим дубље што тиме постајеш комичнији скуп понављања? Понављати људску егзистенцију, у реду, али понављати је онако као што пијанац понавља отрцану мелодију, убацујући стално нове новчиће у музички апарат? ⁶

На крају рекламе остаје само оно с краја бајки: Живели су дуго и срећно. Тријумф лажи.

12.

Лемово изврдавање је одличан метод. Соларис није Бог, мада веома подсећа на њега. И сам човек подсећа на Бога. Врзоплет мисли, опажања, изненадни, неочекивани обрати – то је такође квалитет божанске силе.

Драма остварења које се доживљава као неоствареност.

Метак што га је Лем испалио, слично оном из Даласа, отвара много рана јер његова путања и кинетичка енергија не подлежу законима физике.

Али се у „њега“ мора веровати, због тога што је он – стварност, ма како невероватна и парадоксална била.

А то што смо ми несрећни – то припада само нама, то је наш проблем.

1Појавног као: „Соларис – интелигентна планета“, „Рој – Непобедиви“, „Глас Господара“, итд.

2Трекс – транспорт експлозије (неологизам из Гласа Господара).

3Станислав Лем „Глас Господара“ (1968), Кентаур, Београд, превод Петар Вујичић, 1978.

4Станислав Лем „Соларис“ (1961), Кентаур, Београд, превод Петар Вујичић, 1988.

5Исто.

6Исто.