ПИСМА ВАНЗЕМАЉЦУ

ПИСМА ВАНЗЕМАЉЦУ

1.

Драги мој, овде пада киша...

Смрзавам се

А и стреха прокишњава

Имаш ли можда неки

Суперлепак?

Клокоће вода

Изуо сам се

Обојке сам бацио у

Кофу

На улицу

Деца се завитлавају

Каче плакате с

Безименим ликовима

Имате ли ви политичку

Пропаганду?

Драги мој, ми боравимо у

Строго контролисаном

Покретном свету

Облика капсуле

Шта је то киша?

Одваљујем олук

Ионако је труо

Барем више неће џангрљати

Киша...

Раскомотио сам се

Смак'о дангарице с

Рамена и го сам до

Појаса

Пребацио сам цераду

Преко главе

Покушавам да дремам

Драги мој, руке су ми

Мокре

извини...

Стари шпорети код

Комшије подсећају на

Шадрван

Шадрваном се вода слива и

Пријатно расхлађује

Драги мој, и ми имамо

Расхладне уређаје

Понекад раде

Храну довозе сваког

Јутра

Видим да сте изванредно

Организовани

Камионом и свако добије

По један пакет

Допола сварене

Протеинске погаче

Није лоше али није ни

Разноврсно

Уопште нисам сигуран

Да међу нама постоји

Разумевање

Макар иоле

Па да, сви имају основно

Следовање калорија

Али, да ти објасним...

Ми смо прикључени на

Цев

Па то је сигурно

Ефикасније...

Прошле недеље је

Прошао чистач улице

И усисао моју једину

Метлу

Остао ми је прахер

Њиме тресем тепих

Какву представу он има

О трешењу тепиха?

Ма, ја уопште немам

Тепих

Тепих је простирка

По којој се гази, па је

Потребно, с времена на време,

Да се истресе прљавштина

Једно време сам од

Картонске амбалаже

Правио простирку

Али по кишној сезони

Брзо се декомпонује...

Сад је боље чекати...

Драги мој, данас је

Дружење у предњој

Капсули, ту се мешају

Наши ферменти

Пијанка?

Нама камионима довозе

Сваког петка...

Пре две недеље

Испорука је изостала

Много смо се љутили

Скупљам сијалице

Али ниједна није исправна

А нема ни електрике

Свеједно су раритети

Имам још два зида

То се рачуна као дом

Иначе би ме депортовали

У бараке

Доле украј реке

Драги мој, наше су реке

Загађене, отужно смрде

Нема живота у њима

Бараке су један зид и

Стреха

Километрима дугачке

Без патоса

И та је област

Ограђена

Реке више немају

Имена

Ми имамо реке

Али су углавном

На површини

Наша је површина

Загађена

У пет сати свакога дана

Шикну из земље

Гејзири муља, воде и уља

По томе и знамо да је пет сати

Не зна се узрок томе

Неки кажу, тле се слеже

Има много жичаних

Ограда

Које спречавају миграције

Нижи делови Града

Претворени су мрежу

Канала који одводе

Гејзирски муљ до

Мора

Био сам једном на мору

То је једна спорољуљајућа

Непрегледна маса густе

Колоидне течности?

Од обале к пучини

У недоглед се нижу

Широки сплавови

Тамо обитавају сплаваши

Њима се не допрема

Следовање хране

Већ се хране алгама

Које бујају површином

Мора

Пардон,

Сплаваши

Одгајају животиње

Ове пак једу алге, а ови

Њих

Мени је од љуљања

Било мука и вратио сам се

Својој кући

Више ми прија чврсто тле

Под ногама

Драги мој, кад стане

Киша, сви ће кренути да

Оправљају куће

Једва чекам

Уопште не знам ко

Овој деци даје плакате

Отерао сам их

Баш ми се не гледа

У те непознате ликове

Овде свако сваког познаје

И зна се ко је ко

Од пре неколико година

Забрањено је коришћење

Личних имена

То је поједноставило ствари

Пошто уређаји препознају

Ликове

Нама су ликови одавно,

Још пре више генерација,

Одузети, лакше је

Кад се не разликујемо

И сада је подела према

Капсулама

Волео бих да живим у

Капсули, претпостављам

Да има чврсте зидове

И да је у њој суво

Сигуран сам, драги мој,

Да ћете веома брзо

Узнапредовати до нашег

Технолошког нивоа

И ослободити се непотребног

Вишка спољашњих обележја

Ми смо за сада доста добро

А жичане ограде, изгледа,

Имају сличну функцију

Осим сплавашких животиња

Имамо још неколико врста

Животиња

Једна врста се храни уљем

Она је микроскопски мала

Живи у гомилама које се

Лагано крећу по каналима а

Понекад и по мору

Али није за јело

Свеједно је корисна

Све наше животињске

Врсте су корисне

Тако барем кажу

Учени људи

Могуће је да у неприступачним

Планинама још постоје

Некорисне животиње

Као и неколико врста

Некорисних биљака

За сада, искористивост

Наше планете је преко

92% што се сматра

Веома високим процентом

Искористивости

Околне планете још увек

Нису прилагођене нашим

Потребама, али за то треба

Времена

Ово дописивање с

Ванземаљцем је показало

Колико тога заправо знам

И кад се све моје знање

Скупи на гомилу

Испадне то поголемо

Скочио сам од радости и

Истрчао на кишу

Ах како сам био срећан

Па ми овде уопште немамо

Бескорисних животиња

Како је само леп живот

У Граду!

Драги мој, дописивање

С тобом ми је помогло

Да сагледам сва наша

Достигнућа и сада сам

Сасвим сигуран да смо

На добром путу да вас

Убрзо

Достигнемо

Једва чекам да наши

Учењаци измисле капсуле

И да изгубимо спољашње

Разлике

Најбоље би било

Да изгубимо и чуло

Укуса, и да се хранимо

Кроз цев из једног

Или више умрежених

Резервоара ферментоване

Хране

Иначе, од губитка електрике

Имали смо само користи

Отарасили смо се бескорисних

Метала и полупроводника

А сва наша енергија се

Сконцентрисала на производњу

Калоричних погача

Високо над Градом

Поставили су веома снажне

Светиљке које су сијале од

Сумрака и гасиле се тачно у

Десет сати, имали смо кад

Да се припремимо за

Спавање

И није више било нервирања

Због прегоревања

Сијалица

А шпорети ионако одавно

Нису били корисни

Драги мој, дишете ли ви

Ваздух?

Драги мој, наша централна

Дишна јединица налази се

У орбити наше планете

И она претвара чисту

Енергију сунца у молекуларну

Смесу која је идеална за

Дисање наших дисоргана

Некада је наш ваздух

Био веома загађен

Али преласком на чисте

Изворе енергије

Ваздух се полако пречистио

И сада с дисањем немамо

Проблема

Проценат угљендиоксида је

Спао на испод 5%

А кисеоник се вратио на скоро 7%

Морам да се похвалим

Наши изумитељи су изумели

Небеске долапе који хватају и

Враћају кисеоник ближе

Површини а истовремено

Усисавају угљендиоксид и

Декомпонују га

Тако да се угљеник издваја

И упућује у фабрику

Протеина па је тиме

Повећана искористивост

Загађења

Просто је невероватно

Колико се у скоро све

Разумем!

Нестрпљиво сам ишчекивао

Да ме мој пријатељ

Ванземаљац још нешто

Упита па да самог себе

Још више изненадим тиме

Колико тога знам

Али, његово следеће

Питање било је помало

Шкакљиво

Драги мој, како се ви

Размножавате?

Наше репродуктивне

Функције су сада одвојене

Од нас и једино се филтрирају

Појединачни гени како би се

Добиле неопходне корисне

Особине, према

Потреби...

Како се размножавамо?

Откуд бих ја то могао да

Знам?

Никад ми није тако нешто

Пало на памет

Драги мој, молим те да

Будеш мало прецизнији

Шта тачно подразумеваш

Под изразом: размножавање?

Ново питање је било

Кратко, готово одсечно

Како правите децу?

А, то...

Сад се сећам

Знао сам одговор и

Сачекао сам да ме мало

Прође узбуђење

Драги мој, наше репродуктивне

Способности су се уназад

Неколико генерација увећале

И сада је преко 3% генетског

Материјала способно за

Еволутивну интеракцију с

Митохондријским ћелијама

Које се с највећом бригом чувају

Како би се осигурао опстанак

Наше врсте

Деца клијају у Безличним Мајкама

Које обитавају у великим кристалним

Палатама у којима постоје

Најбољи услови за правилан

Развој и одгој деце која

Веома рано бивају пуштена

Да се населе у домним квартовима

Града

Не знам како Безличне Мајке изгледају

Али претпостављам да су оне

Заправо масивна тела сачињена од

Калемарских ћелија

И да се на њих делује нарочито

Припремљеним генетичким

Модулима...

Мало сам застао

Не би требало даље износити обичне

Претпоставке о овако

Осетљивим стварима

У сваком случају, драги мој,

Наша врста је веома здрава и

Способна да се брине о сопственој

Садашњости као и будућности

Ух, извукао сам се!

Уопште нисам могао да се сетим

Како сам дошао на свет

То јест, тога се нико и не може

Сетити, али својих раних дана

Нисам се јасно сећао

Да видимо...

Најраније сећање, то је...

Неки доживљај?

Нешто угодно, или барем

Необично, или понављање

Неких лица, имена,

Сећам се окупљања

Када се додељивала одећа

То је сада годишњи догађај

А тада? Ипак није било чешће

Тога бих се сигурно сетио

Храна је била... слична

Била је мало разноврснија

Сећам се слатке течности

Али рано су престали да је

Испоручују, пошто је било

Ефикасније да се сами бринемо

О течности, а за то су постојале

Цистерне за кишницу

Али тада су још давали заслађиваче

Драги мој, радите ли ви нешто?

Е, ово заиста нисам разумео

Шта му је то?

Драги мој, можеш ли мало поближе

Да објасниш „радите“?

Претпоставио сам да „радите“

Има неке везе с друштвеним

Обавезама, које су застареле и

Постале неефикасне пре веома

Много времена тако да данас више

Никоме није падало на памет

Да о томе размишља

Брзо сам му послао поруку

Потпуно сигуран да знам шта

Га је занимало

Не. Све неопходне послове

Обављају нарочити уређаји и

Системи који чине целину у

Размери читавог Града

Ми, грађани, имамо све потребе

Задовољене

С тим што, чини ми се,

Један мањи број грађана

Обавља одређене послове

Због ефикасности, разуме се,

Али и из личног афинитета

Рецимо управљање чистачем улица

Или превожење обездомљених

И њихова редистрибуција у

Баракама

А и брига о животињама међу

Сплаварима би се могла назвати

Радом, зар не?

Дакле, не изричито „не“,

Али у мом случају је управо

Тако

А ви, радите ли ви нешто?

Сад је на њему био ред да

Размишља

А што се чистача улица тиче

То бих заиста волео и сам да радим

Свашта се ту накупи

Шта ли се десило с мојом метлом?

Драги мој, имате ли ви

Библиотеке?

Немамо, а ви?

Шта су то библиотеке?

Некад су то били записи словима

Или другим писаним знацима

Касније електронски записи

Електромагнетни импулси и

На крају биохемијски ферментовани

Коктели у којима се чува

Стечено искуство читаве

Врсте

А, то...

Драги мој, ми смо одавно

Превазишли библиотеке

И сад имамо Матицу

Која све зна

Тако барем кажу учени људи

Уопште није неопходно

Да сви знају све

Тако је много ефикасније

(Проза у песми објављена у тематској антологији "АПОКАЛИПСА" у издању "Паладина", Београд, 2011, стр. 289-305)

Судбина

(вежбанка)

Судбина

Јордан Маламут, из енклаве Доњи Лаповац, искочио је из локалног воза заустављеног пред самим јужним вратима Београда, искренуо глежањ дочекавши се незгодно левом ногом на насипу од туцаника. Зајаукавши, наставио је да скакуће према другом возу који се, такође заустављен, налазио на упоредном колосеку. Али, то је био мало бржи воз, удобнији и чистији од локалца и улазио је, по реду вожње, у 7:55 у станицу Прокоп, што је Јордану, данас, значило ихахај!

Храмљући тих неколико метара, бацио се на кваку врата претпоследњег вагона у нади да ће се ова отворити, али – авај! Јордан без оклевања крете према последњем вагону и опроба се на предњим вратима – поново без успеха. Још су била једна на другом крају и требало је да заиста буде велики баксуз па да и њих пољуби. Лева нога, која га је ем болела ем је њом морао да гази по лабавом насипу, знатно га је успорила. Успео је да дохвати ручицу у тренутку кад је воз кренуо. Врата су се отворила, али су папучице степеница из неког разлога остале увучене, па је требало учинити још један атлетски напор и увући се скоком у вагон. Успео је, али је притом успео и да поцепа панталоне, баш на незгодном месту, испод колена, а и лактом је ударио у праг, тачно у ону жилу због чега му се десна рука скоро одузела.

Ипак, мислио је Јордан, не треба кудити срећу. Уколико стигне у заказани час на договорено невиђено виђење, и уколико све прође према његовим нескромним очекивањима, цена коју је до сада платио биће заиста занемарљива.

Удахне дубоко и осови се на ноге, тојест на једну и по ногу и потражи погледом врата с ознаком 00. Није их било, а ваљало се умити и опрати руке. Није му се ишло у следећа кола, ко зна где је кондуктер, боље је да не изазива судбину. Ушепа у путнички салон и седне на прво седиште здесна. Тек тада прошара погледом по путницима и закључи да се све срећно завршило, јер вагон беше скоро празан, нико га није приметио.

Погледа на свој cool-pad да провери време: 7:28. Онај глупи локалац не би стигао ни до 9:00, како је кренуо да касни још од поласка из Горњег Средњишта. Јордан забаци главу на чисти бели наслон и зажмури.

* * *

У Прокопу га је дочекао одбор за дочек. Два полицајца и један човек. Тачно у 7:54.

„Предајем се!“ узвикне и подигне руке увис.

Поведу га у собичак. Поседну га у ћошак а један полицајац стане тако да му загради сваки покушај бекства. Мада, с оном ногом, која је почела да отиче, морао је да изује ципелу.

„Па зар тако, бре, Јордане, ногу да сломиш, главу да изгубиш?“, гледа га онај други полицајац којег је запало да попуни пријаву на службеном лаптопчету. Јордан се снуждио, али и даље се нада да ће се све брзо завршити и да га срећа неће напустити.

Полицајац куца једним прстом и после свака три поготка гура тај исти прст у нос, док погледом тражи следеће дугме на тастатури. „Да вам помогнем?“, нуди се Јордан. „Ја одлично знам дактилографију.“

У 8:12 полицајац удари ентер. Зачује се бинго гонг, и полицајац притисне дугме за аутоматско читање текста пресуде.

„Због неовлашћеног изласка из воза и упада у воз ван станице, нанете штете на вратима вагона, вожње без карте и угрожавања сопственог и туђих живота... бла бла бла … Електронски суд доноси пресуду у корист оптуженог Ј.М. која ће истом ступити на снагу... Пресуда: бла бла бла грађанину Ј.М. одузима се право на коришћење личног броја од … до …“

Јордану се смрче. Није што је то значило да наредних 24 сата неће моћи да користи услуге платежне картице и осталих чипованих сервиса, него што неће моћи ни да изиђе из станице Прокоп, због контролних уређаја на улаз/излазу.

При изласку из собичка онај стојећи полицајац га ошамари дланом по глави, чисто онако, за срећу.

Не знајући шта ће, Јордан се упути према пролазу у нади да ће се наћи неко решење, али ништа. Врати се на перон, и виде да у станицу улази онај његов уклети локалац. Тачно у 8:18, с 48 минута закашњења.

Јордан опипа згужвану карту у џепу и помисли како би могао да настави до Главне станице, а тамо би можда нашао неку рупу да се провуче у град. Састанак је у 9:00, уз мало среће, могао би и пешице да стигне до свог несуђеног одредишта и можда, можда...

Клај-клај, клима се воз и све као да ће сваког часа да се заустави и опет неког или нешто чека. Напокон, тек што је прошао Мостар, воз се заустави. Јордан отвори врата и сиђе. Није био једини, многи су чекали баш овакву могућност да шмугну и пресеку до аутобуске станице.

* * *

Авај, покрај жице, која на једном месту беше пробијена таман толико да може човек да се провуче, стоји неколико комуналних полицајаца. Направили живи зид, па се многи вратише у воз, али Јордан беше упоран и потеже каменом на њих. Погодио је најкрупнијег у нос и одмах се окренуо да бежи назад у воз. Двојица разбију поредак и крену за њим. То искористе остали путници и јурну к бреши.

Настане гужва, саплитање и пцовање. Многе се штикле поломише и кошуље поцепаше. Јордан се опет окрене, па обрне назад према пролазу, његовој јединој нади да ће ипак стићи на договорени састанак.

Али, време је истекло, остало је мање од 10 минута. Срећа га је сасвим напустила.

Комуналци се ухватили једне жене, тргају јој блузу, она вришти и гребе их по лицу и очима. Остали бегунци одмаглише преко улице, а Јордан, избезумљен, дограби каменицу па распали по редаревој глави док се камен не окрвави.

Воз је већ одмилео према станици, а чопор станичних паса, привучених гужвом и комешањем, пређе преко шина и насрне на оног комуналца с разбијеним носом. Зуби се зарише у дебело месо и листове а он заурла.

„Не може то тако, да се шврћкате по нашој територији некажњено“, рече велики пас маламут, вођа чопора, и искези се према Јордану, који је, с оне стране жице, био на сигурном.

Пошто га је адреналин минуо, окрете се према јадној жени и видевши да је остала практично само у брусхалтеру, не оклевајући, скиде кошуљу и огрте је њоме. Жена га са захвалношћу погледа и рече:

„Требало је да се нађем с неким Јорданом у 9:00, на невиђено, али, шта ћеш. Таква је судбина.“

„А да тебе лепо Јордан поведе на бурек? Само, мораћеш ти да платиш...“

Слободан Шкеровић и стрип

Слободан Шкеровић и стрип

Приредио: Зоран Стефановић

Београдски писац и сликар Слободан Шкеровић дао је свој допринос и саврем еном стрипу ових простора. Између осталог, аутор је 20 микроприказа о стрипу бивше Југославије за лексикон "Стрипови које смо волели: избор стрипова и стваралаца са простора бивше Југославије у XX веку" који су приредили Живојин Тамбурић, Здравко Зупан и Зоран Стефановић ("Омнибус", 2011). Књига је добила Награду за издавачки подухват године на Сајму књига у Београду 2011, а проглашена је за „Стрипски догађај године“ по избору часописа НИН. Више података http://www.omnibus.rs/strip/sksv.htm

Стрипска критика није једина веза са стрипом: почетком осамдесетих краће време је био стрипски сценариста и члан београдске „Туш групе“ са Радетом Марковићом. Члан је Удружења стрипских уметника Србије (УСУС)

Шкеровићеви микроприкази у књизи  "Стрипови које смо волели":

* Младен Ђуровић:  "Киша", стр. 58

* Мирко Илић: "Бајка", стр. 71

* Мирко Илић: "Shakti", стр. 71

* Мирко Илић и Лес Лили: "Опстанак", стр. 72

* Слободан Ивков: "Земљани", стр. 74

* Богдан Јовановић: "Патка", стр. 79

* Игор Кордеј и Дарко Мацан: "Тарзан: Мугамби", стр. 92

* Игор Кордеј и Невен Античевић: "Тарзан: Ријеке крви", стр. 92

* Игор Кордеј: "Странац", стр. 94

* Раде Марковић: "Луди језик", стр. 130

* Љубомир Милојевић – Љубац: "Снешко", стр. 151

* Дарко Перовић и Ненад Микалачки - Ђанго: "Маска", стр. 188

* Есад Рибић  "Камиказе", стр. 208

* Драгослав Рувидић – Руле: Кратки стрипови из 1980-их: "Глупи пајац" и приче Емброуза Бирса, стр. 210

* Владимир Станковски: "Starfield", стр. 224

* Милан Тренц: "Peter Mayne & Nord Zucker", стр. 240

* Милан Тренц: Црно-бели стрипови 1980-1986 ("Милан Блентон" итд), стр. 241

* Зоран Туцић, Милорад Павић и Зоран Стефановић: "Трећи аргумент", стр. 242

* Зоран Туцић и Љуан Кока: "Ворлох", стр. 243

* Игор Вилагош: "Будући завјет", стр. 246

Бермудски троугао

Слободан Шкеровић

Уводна реч на промоцији Бермудског троугла

у Кући Ђуре Јакшића, 21. септембра 2012.

Случајно се догодило, али то је случај вишег реда, да се ове три књиге појаве истовремено. Оно што није случајно јесте да су оне продукција која, привидно изнебуха, као из празног простора, доноси садржај који у великој мери недостаје српској књижевној пракси и који су до сада одржавали неколицина истрајних аутора али без осетне подршке друштва, које увелико болује од дезоријентације и губитка каквог-таквог система вредности, од чега највише трпи културна и етичка надградња.

Па, тако, мислим да је потребно нарочито нагласити да ипак постоје аутори у нашој средини који, за разлику од оних многобројнијих, који у својим делима верно или пренаглашено пресликавају чиниоце кризе, умеју и да промишљају и налазе боља решења – али то су већ звуци из опсега за који многи више немају слуха.

Вечерас ће бити речи о три књиге: Огледало за вампира, Адријана Сарајлије, у којој се прати судбина Едуарда Ласнера, човека у потпуности незадовољног сопственим животом, који тежи, да уз помоћ најмодерније технологије промени своју физичку стварност а да истовремено, уз помоћ архетипова поп-културе, оствари садржај живота какав је заправо могућ само у машти. Сарајлија је на изузетно уверљив и духовит начин успео да у једном даху исприча ту причу и тиме једном за свагда одреди границе фиктивне стварности која нас са свих страна опседа и бомбардује широким репертоаром квази-егзистенцијалних решења.

У свом етапном роману Веригаши, који се састоји од три приче, Зоран Стефановић, отвара перспективу своје генерације, несрећне јер је одрастала у време тоталног хаоса, инфлације, изненадне беде и ратова, изазваних и ничим изазваних, у време када је дрога, уз шунд и политички куплерај, постала главни извор забаве и замене за дух. Стефановић у својој књизи тражи решење и лек против данашњег ужаса, у паралелном животу етничког бића које на Балкану и у Подунављу, траје од незапамћених времена култура као што су биле она Лепенског вира и Винче – преисторијског мегалополиса који је постојао на територији данашњег Београда. Утицај овог подсвесног мора информације, као колективног сећања, на јунаке његове књиге је толико јак да у стварности производи напрслине кроз које незадрживо продире и – због недостатка одговарајућег система тумачења који би био способан да интегрише те заборављене елементе културе – ствара болесну ситуацију која од нас захтева радикалну промену у ставу према животу и друштву.

Трећа књига коју ћемо вечерас представити је Шаманијада, такође се бави односом према тој огромној акумулацији искуства читаве наше врсте, уводећи у игру и једну врсту људи која је нестала пре много хиљада година, а која је, према мојој фиктивној претпоставци, активно памтила и користила тај неисцрпни резервоар знања и искуства. Основна радња произлази из суштинске супротстављености два начина поимања света, у највећој мери посматране из угла оног другог, шаманског кретања у свету спознајних одредница.

О својој књизи рећи ћу да је за њу припреман терен скоро пет година, током мог активног учешћа у сигналистичком авангардном покрету. У овај роман убацио сам скоро све што сам имао, па у том погледу од читалаца захтева нешто другачији приступ од оног уобичајеној драмској или акционој причи, јер подстиче много већи ангажман у смислу промишљања и преиспитивања наше тренутне, друштвене и личне, ситуације.

Приказ књиге "Језик и неизрециво" Мирољуба Тодоровића

СИГНАЛИЗАМ ОТВАРА БЕСКРАЈНЕ ВИДИКЕ

Мирољуб Тодоровић, Језик и неизрециво, Алтера, Београд 2011.

Суочавање с фрагментованом књигом је изазов нарочите врсте али Мирољуб Тодоровић се одлучио баш за овакав силовит и непосредан приступ теми, која је сама срж његовог сигнализма, авангардног покрета/начина који је стекао своје бројне поштоваоце и саучеснике у Србији и Југославији, као и широм света. Сигнализам, који је настао крајем шездесетих прошлог века, и дан-данас активно уобличава искуство авангарде на надмоћан, а чини се све више и на одлучујући начин.

Оно што читаоца вреба у овој књизи јесте неисторијско, а због многих антиципација и анахроно, немилосрдно разбијање самог појма времена, и у њему виђене еволуције свести и мисли, сваког привида да се у промишљену књижевност може ући поступно и лагодно, тако што се следе одређени кораци, од лакшег и једноставног ка тежем и сложеном. Језик и неизрециво није књига за почетнике, али истовремено, не знам ни која би књига боље од ове, некога увела у уметнички начин поимања стварности,.

На самом почетку, у поглављу Жудња за немогућим, доводи се у питање сам језик, значај његове структуре, порекло и сврха. Већ на првој страни отвара се толико питања да одмах постаје јасно да заиста није могућ поступни приступ и да су струјни удари такви да ће прегорети сваки осигурач уграђен у уобичајене обрасце размишљања и промишљања.

Овде се заиста на експресан начин читалац уводи у један сасвим другачији свет. Ко је имао било каквих илузија о поезији, као о некаквом емотивном пражњењу и прежвакавању уобичајених људских драма, мораће да их се под хитно отараси.

Уствари, ту се говори и ради о ослобађању енергије (из) језика. Да ли је у поезији језик тај који преноси или производи енергију, или енергија постоји независно од језика? Језик неминовно пада под вивисекцију из које ће, ако и преживи, изићи препорођен, нов. У сигнализму, налажење нових, другачијих начина изражавања, ослобађа речи од језика или, пак, језик од речи. И, шта се дешава?

Да ли је језик просто исказ тумачења, која су, опет, претходно саздана, или језик може да искаже и нешто што није унапред уређено?

Главно усређење је, одмах је то јасно, на неприкосновеност тумачења.

У сигналистичкој песми истовремено се обликује више зона значења.¹

Већ ова тврдња поништава сваки претходни ауторитет. Онемогућује законе које би требало следити. Поезија није уређени свет, она је слободна игра.

Сигнализам претпоставља активно стварање језика, а не само његово коришћење.²

Док је историјска (рецимо државотворна) пракса усређена на објаву поретка, што је суштина закона, сигналистички метод разобличује те „законитости“, не тако што просто испретура речи у реченици, него јасно показује, у структуру језика, уграђене мотиве власти. Традиционалистичка поезија, користећи се квазипоетским исказом, у себи чува законе (традицију), и представља скуп ограничења која моделују психу и дозвољену област постојања као и начин мишљења и делања у њој. Сигналистичка поезија за свој предмет има управо супротно – она истиче парадокс потпуног непоклапања између оног у законима објављеног и друштвене праксе.

Разлика између поезије и традиционализма је управо у томе: традиционализам је рабљење садржаја, поезија је провера каквоће тог садржаја.

Али, није сигнализам само о указивању на очевидно. Ударна ствар у сигнализму је стваралаштво. Ако се и релативно лако докаже да је стварност на коју смо навикнути, и у њу утерани, у највећој мери фалш, какву то стварност нуди сигнализам у замену?

Када се изврши вредновање оно је нужно и превредновање. Сигналистички превреднована стварност је станиште за једну другу врсту бића. То биће је неизрециво, неухватљиво као облик, али оно својом динамиком, као игром успева да себе итекако одреди. Мирољуб Тодоровић је управо ово видео као знак, signum, и то му је, од свега, било најважније. Знак стваралачке силе – то је сигнализам. А тај знак је поезија, као игра.

У суштини, сигнализам је метод стварања који разара садржај. Ово је већ довољно да се неко уплаши. Али, само неко ко себе доживљава као довршен облик, при чему се биолошко трајање (живљење) схвата као део тог створеног савршенства. Уствари, та загледаност у себе представља оно чега се највише треба плашити. За сигналисту, гледање у себе подразумева гледање око себе. Оваквим отварањем, бекством из нарцизма, руши се лажни ауторитет представе о себи као о коначном садржају. Сигнализам отвара бескрајне видике.

Отварање и сагледавање себе као делатног чиниоца света, за разлику од пасивног слеђења правила која су, наводно, некакви преци из своје превелике мудрости осмислили, ствара кризну ситуацију. Од самог настанка, сигнализам Мирољуба Тодоровића постоји као криза, па и дан-данас, након више од четрдесет година. Криза идентитета, може се слободно рећи, не његовог, него културног, а у вези с тим неминовно и личног. Ова криза се такође пројектује на етнички супстрат, народ, јер је њено бојно поље – језик.

С једне стране налази се оно изрециво, заправо речи уклесане у камен које треба просто научити напамет и редовно понављати, а с друге оно – неизрециво. Ово прво биће трпи промене, и оне су непријатне, болне. Из тог бића допиру јадиковке... Од овог другог, неизрецивог, допире поезија, надмоћ над недаћама, радост.

Невероватно је колики је отпор био пред новином коју је Тодоровић увео, када је експериментисао с компјутерима, још када су ове машине биле у повоју. Управо заклети традиционалисти, који заговарају понављање записаног и реченог, след некакве неупитне логике, оптуживали су га за оно што сами чине!

Ствар је у томе што је, помоћу сигналистичког метода, Тодоровић показао како тај механизам обликовања људске свести ради. То је било много опасно.

Компјутер ради оно што му се наложи. Али, шта уколико се компјутеру призна слобода да ради оно што сам хоће? Значи ли то крај човека?

Оваква лажна дилема у више наврата је коришћена као аргумент против новости које је сигнализам унео у српску књижевност. Није у питању просто неразумевање онога шта Тодоровић ради, већ намерно обезвређивање, углавном ad homineм, али из оправданог страха – они који су навикли да слушају глас господара, нису истовремено били способни да импровизују на сигналистички начин. Тодоровић је подигао летвицу, али и улог, на много виши ниво.

Но, критичари су остали тамо где су и били, а сигнализам је отишао даље, пробивши све барикаде, стекавши притом бројне присталице, поричући тврдње да је поезија „мртва“ јер више нема ни „правих“ песника ни „праве“ публике. Напротив.

Дошло је ново доба информатике, компјутери су постали основно средство споразумевања, класични језик се преобликовао у нове варијанте, добио нову ортографију. Интернет је омогућио међуљудско повезивање у мрежу неслућених размера – једино је необуздани песнички полет могао то да предвиди. Па ипак се догодило. Одједном, то биће које је једва успевало да пружи гласа од себе, међу окамењеним ауторитетима и заводиоцима реда, почело је да се гласа широм планете.

Пробијање говора, из језичких ограничења, у звук, слику, покрет, конкретну ствар, догодио се, не просто као и до тада, само кроз различите видове класичних уметности, него управо на онај сцијентистички начин, какав је Тодоровићу био увод или предигра у сигнализам. Визуелна поезија, комбинација слике и речи, данас је масовно прихваћен вид комуникације. Управо је компјутер и његове усавршене алатке омогућио свакоме да се поиграва смислом и значењем, а повезаност с другима преко дигиталних мрежа, омогућила је и размену оваквих порука. Оно што је до пре двадесет година могло једино путем мејл-арта, данас је могуће тренутном интервенцијом у компјутерском, информатичком окружењу.

У самој основи Тодоровићевог напора лежала је жеља да се песнички поступак прошири и на друге језике, пре свега на језик науке. Наука је посебно фасцинантна јер се бави експериментом, истраживањем, откривањем и стварањем новог. Наука је створила свој сопствени језик, и поставило се питање у којој мери је он заиста одговарајући с обзиром на све оно још увек тајанствено, али и нарастајуће, које је у самој претпоставци науке. Овај очигледан изазов је у Тодоровићевој песничкој пракси довео до пооштравања критеријума којим се означава стварност. Напон између владајућих догми и свакодневно настајућих хипотеза и теорија, неминовно захтева поетски приступ научној материји, приступ који се пре свега одликује потребом да се створе нова мерила, нови препознатљиви облици стварности, нова значења. Можда се овом песнику учинило да је наука у том часу отишла даље од поезије – то је вероватно и тачно. Традиционална поезија је одавно исцрпла своје садржаје, јер је сама себе ограничила на њих.

Излаз из те монотоније, уз помоћ других језика, учинио се као вредан покушаја. Из тога је произишло много више него што се у први мах могло наслутити. Сцијентизам је убрзо замењен свеобухватнијим и еластичнијим сигнализмом.

У књизи Језик и неизрециво, пажљиви читалац ће пронаћи многа блага. Ово је једна од оних књига која се никада не може прочитати. Не због тога што је у њој неограничен број речи, већ због неумитног преобликовања свести спознајом која извире из сваке реченице. Читалац на тренутак појури понесен открићем, затим се врати и поново чита већ прочитано, али из сасвим другог угла и с наново изграђеним ставом.

1Језик и неизрециво, стр. 10.

2Исто, стр. 14.

Широким оностазама

 

Широким оностазама

 

О роману „Шаманијада“ Слободана Шкеровића

Деветогодишњи Неандерталац је завирио у бунар будућег времена и сагледао последице које смо ми, модерни људи — сваки Мршавац којим владају Грабљивци — са собом донели у дане сутрашње, из бездана горњег палеолита.

Није ово видилаштво технички далеко од Павићевог прозорљивог Јелена Приамужевића из „Коња Светог Марка“, али је Павић писао геополитичку метафору, представљао је историјско лудило које племенски карактер намерно изазива. И то без намере да се, као господин-човек, упушта у патолошке корене таквог духа и менталитета.

Али Шкеровић није господин-човек, већ неретко демон, а у Шаманијади нам отворено ради знатно стравичнију ствар. Прича нам о човечанству каквим га гледамо, али недозрели одбијамо да видимо.

Ова приповест измешта спознају и виђење на раван где је дух врсте или појединца буквална физичка сила. Тамо где наша духовна сакатост уназађује Свемир.

Ако очистимо романтизовани, драмски и мисаони оквир овог јединствено сложеног дела, схватамо да је Шкеровић засновао роман и драмски сукоб две човечје врсте на научној чињеници да су Неандерталци имали већу запремину мозга него модерни човек. Али ту је и један научни табу: слутња да су Неандерталци имали и телепатских способности, науштрб звучног говора. И посебну склоност ка музици.

Ова тематска јединственост романа је некима од нас посебно драга. Српска култура скоро да нема прича о палеолиту, иако је поникла на балканском тлу, оном које је модерни човек прво населио у Европи. Очигледно, ментална условљеност коју смо повукли након 1945. — да се не смемо бавити причама старијим од XII века — још важи.

Али, чак и овакви какви смо, не можемо бити спречени да на данашњем згаришту свих новодобачких мисаоних поредака склопимо дивне корице ове књиге — два су их шамана радила, Зоран Туцић и Раде Товладијац — и пожелимо ходочашће у тек откривено пећинско налазиште у Сићевачкој Клисури или да тихо ослушнемо своје било, које можда дамара неким промилима неандерталског генома. Да слутимо пробијање опне и сопствени раст.

Шаманијада нам, дакле, прича о духовном разрастању, па и о његовој (не)могућности. Зазива Буду, Кастанеду, Јунга и Хокинга, напоредо сплиће најновија са најстаријим знањима о свемиру.

И чита се два пута, ако сте уопште предодређени да је схватите. Говори вам новостарим речима које дете-окаринаш, Вук своје расе, непосредно шаље у замрли српски језик преко Шкеровића.

Тако и Србљи добише књигу о шаманизму, али са преокретом да је шаманска сама по себи. Философско и приповедно у њој је безобзирно подређено мистичком и енергетском.

Данас, када се већ ближимо трећем десетлећу постојања едиције „Знака Сагите“, њена 59. књига нам показује да овај Кнежевићев мали континент и даље циклично порађа  мајушне преврате, не само у домаћој  фантастици, већ у целој српској књижевности.

Није мала дрскост штампати оваква штива и дражити гиковштину Југосфере.

Сâм Шкеровић (рођен 1954) је изданак нараштаја који је први код нас одгајан у хипермарксистичком, радикалном раскиду са локалном културом и цивилизацијом. Тај блистави нараштај је по много чему одређен глобалном поп-културом, и то као њен делатни чинилац. Међутим, у даљим личним духовним развојима (ко је уопште од њих имао такве среће), неки од њих су искрено полазили стазом будизма и кастанедизма, пресађени као семенке на небалканска и ваневропска тла, она које су мање осећали непријатељским по себе, и где се неки смисао за њих лично наслућивао.

Али то су биле привремене оностазе (пишчева новореч), успутне станице до саторија, просветљења и разбуђивања

Међутим, Шаманијада није ни Буда ни Кастанеда. Довикивања са поменутом двојицом, истина, има, али ћемо наједном — кроз сву повремену црногорску туробност — схватити и шта је крајња порука иза духовног поретка који нам, ретко подробно за нагло оплићани српски дух, нуди овај писац. 

Осетићете се радоснијим и разбуђенијим. И схватићете да је нагон/погон овог романа изворно шкеровићевски. Атавистички и пророчки. Синтетички моћан. Еп сада изниче из сопственог тла, кроз јаукање, бол и крв порађања другачијег опажања стварности, оног који је нама — урођеницима и Граветијенцима, Веригашима у потенцијалу — био и потребан и прирођен.

Проћи ћете кроз Шаманијаду лакше него сте мислили. Али ћете се вратити промењени јер је у питању (наглашавамо за оне који читају само закључке) шаманско, а не књижевно путовање. Истина, има ту драмске забаве и авантуре, сваковрсне страве, великих мудрости, антологијски написаних сцена, блиставих научних и фантастичних замисли, па и метода који је спроведен толико сигналистички да нам се чини као драгоцен прилог покрету који је велики Мирољуб Тодоровић нашем добу подарио...

Али је још и више онога што се баш нас, читалаца, лично тиче.

Већина потврђених путника ове књиге без сумње ће поново ићи на оностазе, да би видели јесу ли заслужили да их Киш убије, Каму–Пал удари мочугом по глави или да их мали Окаринаш зазове у Збориште, где се душе сабирају.

Ако тај трен поново дође, не имајте сумње, страхове одбаците, на силу узмите горки лек. Шкеровићева моћ разградње сваковрсне стварности разголитила је оне веће датости што се крију иза скраме чулних опажања.

Због тога ће, сматрамо, у временској перспективи овај писац остати као један од ретких истинских пророка које је наше доба имало, чак и када се враћа у архајске бунаре људскости у Шаманијади, том палеолитском епу над еповима.

Зоран Стефановић

холостен

у холостену плиостен је

резултирао шонактним

стопостеним

шварцкним шпиљком