Saturday, February 18, 2012

Friday, February 10, 2012

Жмурење


 

Жмурење


Начин да се
уништи“
Знање





Wednesday, February 8, 2012

Победа

 


Победа


Победа је у
Побуни





Monday, February 6, 2012

ВУЛКАНСКА ФИЛОЗОФИЈА


 

ВУЛКАНСКА ФИЛОЗОФИЈА

 

Свакодневни живот на крају постаје дуг, када други затраже од нас сву пажњу коју су нам поклонили. А дуг осећања је фаталан!
Карлос Кастанеда [1]
There's nothing more contagious than emotion.
Dr. Sarah Berga, chairman of the department of gynecology and obstetrics at Emory 

Увод

Иако овде упловљавамо у већ мапиране воде, у људском бивању је важно имати визију или представу онога што се ради – а начин да се та визија преточи, или сведе, на јасну идеју (или емоцију) може бити само њено подвргавање скрутини божанског, аналитичког ума. Са становишта овога, како је тврдио Будагоша [2]: Постоји патња, али не онај ко пати, / постоје дела, али не онај ко чини, / постоји ослобођење, али не онај ко постаје слободан, / постоји пут, али на њему путника нема. Примена апсолутног увида (интуиције) на људске идеје, представе, то јест емоције, јесте анализа која деконструише сваку од њих тражећи у њима узроке. Поређењем нађеног узрока с представом о каузалности, која јесте модификација, поништава се, то јест, доводи се до краја кретање манифестовано као живот, као горе описани „пут“. [3] Оно што „уништава“ неадекватну идеју бивања, тј. живљења, јесте знање (увид).
Намеру да на адекватан начин опишем и објасним емоције извео сам из више извора инспирације, из дела аутора као што су Декарт и Спиноза, Буда, Кастанеда и, на крају крајева, из познатог научно-фантастичног серијала Звездане стазе, у којем је једна од најзанимљивијих поставки идеја о Вулканцима, раси сличној људској, али за разлику од људи, подвргнутој строгој самодисциплини у којој „логика“ надвладава емоције. Резултат овакве праксе јесте изузетна непристрасност и спремност на акцију Вулканаца, као последица њихове неафицираности „заслепљујућим и разарајућим емотивним стањима“.
Али главни разлог овог подухвата јесте етичке природе, пре свега због тога што је у поимању актуелног стања у којем се налази човечанство неизбежно уочити истовременост наглашеног неморала и корупције и изражене емотивности. Ова емулзија хаотичног, статистичког нереда, при чему се уображава да је доступност информација, њихова количина и њихово бескрајно међусобно прожимање адекватно исправном увиду, у потпуности је превладала сваку тежњу на нивоу људске расе да се оствари као интелигентан, креативан и, самим тим, ослобођен субјект.
Овај проблем се, међутим, мора разрешити на личном плану, за сваког појединца. Утолико је то и етички проблем, јер се ради о узроку људског делања.
Људско постојање јесте емотивно постојање. Докле год постоји идеја о човеку, постојаће и емоције. Иако се, метафизички, одмах може скочити на закључак да је превладавање емоција заправо превладавање људског стања, сâмо „људско стање“ у којем постоји ова идеја о превазилажењу сопствене форме, јавља се као амбивалентно, конфликтно стање – отуда и представа о „напредовању“ к самоспознаји. У овом случају самоспознаја и јесте укидање људског стања. Оно што у случају вулканске филозофије називамо логиком није ништа друго до увид који потире дејство садржаја феномена људскости.
Пошто идеја људскости у себи не може да садржи своју негацију, односно „Идеја која искључује постојање нашег тела не може се поставити у нашем уму, јер му је супротна“ [4], такође се поставља и питање везе између људског ума и неког „другог“ ума који омогућује да се у пракси барата једном таквом идејом.
Да ли је уопште људски желети да се спозна људскост до најситнијих детаља и у потпуности и да ли се то може остварити људским способностима?
Живот нам нуди обиље доказа да многим људима не само да не пада на памет да то покушавају, већ се свим силама супротстављају томе, а јасно је и након најповршнијег посматрања да су у такав став у великој мери управо укључене емоције – сама људска „природа“.
„Када ум разматра сопствене слабости, он тада осећа бол [5].“ А када разматра сопствене способности, наравно, јавља се осећање задовољства (поноса)... Сигурно да је овде реч о људском уму, али како усвојити онај други ум, вулкански ум, који неће бити афициран осећањима или њиховим панданом у идејама; ум који ће нам послужити као чвршћи основ у овом релативистичком, променљивом и непостојаном свету, којег смо као људи део?
Пошто у људском уму постоји адекватна идеја Бога, управо та идеја и омогућује ову транзицију у перцепцији истине – разлике између формалног бивања и постојања на начин знања.
Али у људском уму постоји и неадекватна идеја Бога – сходно природи људског ума да у било којој мери располаже адекватним или неадекватним идејама. Отуда и представа о „напредовању“ у знању, но и та идеја је само „релативно“ јасна.
Одакле почети?
Како се уопште активира способност аналитичког мишљења, и ко је активира? Да ли је може активирати људско биће утонуло у незнање? Уколико не може, онда је то заиста судбински догађај, када неко почне да анализира сопствену ситуацију. Да ли је сама могућност адекватне идеје Бога, као егзистенције која је увек адекватна себи, довољна да буде покретач једне такве акције? Може ли Бог да има мотивацију да се покрене, да урони у свет бивања? Као, рецимо, да у једном тренутку пошаље свог јединог сина који ће објаснити заблуделима шта треба да чине, али их свеједно неће моћи и натерати или барем убедити да то раде. У читавој тој причи недостаје онај моменат самоактивирања – или га има, само га је тешко уочити, или га нема, што би практично значило да смо сви жртве судбинске предодређености.

Паралелност тела и духа

Идеје и емоције су једно те исто. Два аспекта опажања се разликују међу собом, али им је предмет исти. Ово тврдим с обзиром на Спинозино схватање да на Богу опажамо два атрибута: мишљење и протежност. Паралелност постоји али само с обзиром на тачку у којој се паралеле сусрећу, тј. из које проистичу. Тамо где је Бог, тамо где су идеје (па и идеја о телу) јасне, те (као и емоције) више не могу да афицирају, постоји само једно: знање. То је Бог. То је Бог лишен сваке мистификације, сваке „религиозне“ или „историјске“ агенде, сваке пројекције. Чиста сила, којој је синоним знање.
Значи, тамо где има идеја, тј. емоција, не постоји спознаја. Због тога је дилема лажна: како објаснити постојање душе и тела. За душу везујемо идеје а за тело емоције; међутим, кад покушамо да их разјаснимо и да им нађемо суштину, долазимо до истоветне празнине (испразности) која је карактеристична за све појавне облике (феномене). Оно што „опажамо“ (на Богу) није Бог. Ту имамо посла с пројекцијом. А идеје и емоције јесу представе.
Идеја о Богу не може бити адекватна.[6]
Наше опажање божјих атрибута својствено је нама који опажамо, тојест опажању; то уопште не значи да Бог заиста има икакве атрибуте. У овом случају ми само „преводимо“ апстрактно на нама „разумљив“ конкретни језик – који је представа. Та представа, наравно, није Бог. Представа Бога је та која афицира, а Бог који је Знање – не афицира.

Тело

Спиноза је тврдио да је човек идеја коју Бог има о телу, али јасно је да „тело“ не мора нужно да буде само људско, већ то може да буде било које живо биће (које има способност опажања).
Тело које је способно да осмисли свеколико опажање, могло би да буде једино „створена природа“, као апстракт, а свако нарочито баждарено опажање остварило би се као неко посебно, конкретно живо тело.

Шизофренија – усвојена болест

Ово двојство иде у прилог тези да се шизофренија (на грчком: подељени ум), која се једном појавила као болест и нашла своје место у људском геному, заправо прилагодила и постала „здраво стање“. Особености шизофреније су поремећаји у перцепцији и изражавању реалности. Халуцинације (звучне и визуелне) као и несувисли говор се сматрају болешћу, али идеолошка индоктринација и емоционална стања (афективна стања) су само мали одмак од здравог. Где је ту заправо граница између здравог и болесног?
Лако је могуће да је људска склоност к емоцијама и идејама израз специфичне мутације која неутралише способност аналитичког мишљења. У том случају, човечанство је доспело у ћорсокак и треба му лек. Јер се навикло да велича стање опседнутости пројекцијама (представама), које су просто последица болести. Разум и емоције су: болест.

Метафизичка мутација

Вулканском еволуцијом називам појаву способности која за последицу има то да се увидом може разорити условљеност, тј. фиксација на самообмањивање. Самообмањивање јесте фиксација, јер представља покушај да се сва расположива енергија потроши у покушају да се оствари чврстина привида. Последица тога је кратак спој, а његова геометријска представа јесте круг. Мутација која би омогућила пробијање границе коју симболизује круг, мора у себи да садржи такав енергетски импулс који би поништио простор настао дихотомијом – апоријом, тј. бесконачним подвајањем које је услов постојања бесконачног модуса протежности. Другим речима, мутација мора да обезбеди престанак кретања.[7]
Вулканска еволуција идеји људскости додаје способност која омогућује да се физички подаци обрађују на метафизичком плану. Ова способност бави се информацијом изван области разума – ако се ум схвати као орган, то се догађа у уму, али није нужно схватити га као орган, јер ум је у потпуности оностран – енергетски, тј. духовни, а у том домену нема диференцијације, па према томе ни органских структура.
Вулканска способност истовремено примењује артикулисано или неартикулисано (интуитивно) искуство на чулне и друге утиске (на живот). Уобичајен назив ове способности јесте аналитички ум, тј. критичко мишљење. За разлику од ума, разум[8] није способан да се бави оностраним, метафизичким. Иако разум поседује појам оностраности, он једино може да манипулише тим појмом у области чулних/разумских утисака (идеја) које обрађује, односно организује, али на сам ум нема никаквог утицаја.
Карактеристичан однос метафизичког (умског) и физичког (чулног; разумског и осећајног) је такав да метафизичко никада није афицирано физичким (ово је због вишег енергетског потенцијала ума). Свест о чулном јесте сама чулност, а свест о нечулном јесте празна свест – сам појам метафизичког. У уму нема свести, нема елемената, нема функција, нема система, нема протокола – ум је активни принцип, чиста енергија. Метафизичко није ни негација ни афирмација физичког. Оно је свет за себе, и за разлику од материјалног света, у том свету (свету силе) нема условљености (тј. инерције). Дејство ума на област хтења, разума и осећања[9] јесте тренутно и – разорно. Сила утиче на материју и ремети сваки поредак, а кад се дејство силе заврши, чулност у том „хаосу“ препознаје и „успоставља“ нове обрасце (смењивање, проток феномена, организација феномена у систем).
Уколико се не може доказати, а то још нико није доказао, да је знање о реду и вези између ствари припадајуће разуму или чулности, онда остаје могућност да је знање припадајуће метафизичком, односно уму. Међутим, с обзиром на особину ума да у њему нема разликовања, може се закључити да је знање које је присутно и које се у чулности једино појављује као утисак, чиста еманација метафизичког јер не учествује у чулној активности, већ се јавља потпуно независно од ње. Може се слободно закључити да метафизичко, то јест сила, јесте знање, јер будући да нема процедуре у дејству силе на материју, остаје једино могућност да сила то може јер зна како.
Пошто и физичко и метафизичко сачињавају људско биће, нужно је схватити, с обе позиције, да ли ове две стране постоје као целина (што метафизичка суштина не може да потврди) или су потпуно одвојене (што чулно искуство такође не може да потврди). Ако људско искуство обухвата обе егзистенције, и обе егзистенције схвата исправно (као одвојене), онда је немогуће тврдити да су те две егзистенције у међусобном односу[10]. Људска способност да разликује чулне утиске апсолутно је неприменљива на област метафизичког. С друге стране, људска особина да зна[11], апсолутно је неусловљена физичким. Примена знања реда и везе међу стварима небитна је у смислу манипулације чулним, јер овакво знање у потпуности игнорише садржај чулности, и опажа само чињеницу да ствари као посебни објекти уопште не постоје онако како се представљају (у) чулима (што је последица поништавања фиксације). Знање све садржаје чулности своди на општи појам (створене) природе, а затим и саму природу, као апсолутни збир свих чулних комбинација, третира као конкретну могућност, доказујући тако да је област физичког празна од знања, да она у себи не садржи ничег метафизичког (егзистенцијалног). Сâмо постојање се схвата као неусловљено, па према томе недељиво – дакле, метафизичко, док је постојање материје: привидно.
Мутација која омогућује поништење фиксације је коначна мутација, због тога што егзистенцију (из неадекватне идеје, тј. идеје људске, или ине, форме) повлачи у област у којој нема просторно-временског континуума. Додирна тачка физичког света (подобног анализи) и метафизичког, јесте аналитички ум. То је област у којој се физичко доживљава као разореност, а оно што остаје иза таквог разарања јесте чиста енергија, (некада) „употребљена“ као основ привида материје.

Осећања, осећаји, емоције

Ипак, није недостајало изванредних људи (чији напор и прегнуће ме чине њиховим дужником), који су написали многе вредне ствари у вези с исправним начином живота, и који су пружили много мудрих савета човечанству. Али нико, колико ја знам, није дефинисао природу и снагу емоција, и моћ ума који им се супротставља и који их обуздава.
Спиноза, Етика III, О пореклу и природи емоција
Спиноза под емоцијама подразумева модификације тела било да се активна моћ тог тела увећава или смањује, подржава или спутава, као и идеје таквих модификација.
Осећања су ионако недовољно степенована и артикулисана да их је тешко препричати и прецизно објаснити, као што се то може учинити с неким чулним утисцима или појмовима.[12] Чулни утисци (афекције), осећаји, често се у пракси мешају с осећањима (па и због небриге и непознавања језика). Први су изазвани чулном активношћу (без обзира на то да ли утисци долазе извана или су иманентни чулима)[13], а осећања су последице несхваћене интеракције између афекција (које су по дефиниције последица незнања) и суштине бића, тј. себе, која је такође погрешно схваћена. Овај сплет афекција, њихов међусобни однос, представља агрегат који је замена за сопство. Та разнолика маса може бити боље или лошије уређена, али је њена основна карактеристика да представља пасивни принцип (подложан реаговању), без обзира на то што (лажно и из незнања) тежи томе да буде активна. У оној мери у којој агрегат (его) успева у остваривању својих хтења, утолико су осећања пријатна, а уколико не успева, јавља се непријатно осећање. И једно и друго осећање односе се на повећање или смањење количине енергије у агрегату, односно контроле над „токовима“ енергије.
Ова размена енергије, која се испољава као кретање-разликовање форми, идеја и емоција, иманентна је идеји човека; активне идеје и емоције су истовремено и рефлексије (сећања) „некадашњих“ идеја и емоција, то јест, пројекције „будућих“ стања која немају никакву другу реалност до ли сопствену неадекватност, јер су само зачеће будућности у садашњости. Зато се и каже да је будућност зачета у садашњости, али управо због тога она и јесте садашњост – само погрешно схваћена – неадекватна!
Да би се успоставила макар равнотежа у тој размени енергије између агрегата и остатка света, (у оваквој „пасивној“ пракси) користе се емоцијски, односно рационални набоји, као покретни „пакети“ стварности који се могу по вољи активирати и распоређивати.[14]

Идеје су лица емоција

Или боље речено, што су емоције нејасније, то су идеје снажније. Није само тачно да оно што је нејасно афицира, него то има и друго лице – оно што је нејасно јесте емоција, а емоција се преобликује тако што производи идеју – идеја је лик, израз, „објашњење“ емоције.
Али и множина је привид, емоција је само једна, идеја је само једна. Хијерархија је привид, вертикала и хоризонтала, читав простор јесте разликовање емоција/идеја. Па како се дефинише простор него као скуп координата које се међусобно разликују по броју – по најбезличнијој идеји. Број је празна идеја распарчаног мноштва, а математика је систем бројева: бесконачни простор бесконачних односа празног. И кретање као начин постојања у простору није ништа друго до ли разликовање.
Ово разликовање је иманентно емоцијама. Рефлексија се разликује у себи – она се тако и опажа, као принцип разликовања. Емоције се међу собом разликују по лику, а у себи по интензитету. Што је виши интензитет емоције, то је она ближа експлозији. Под притиском се емоција претвара у нешто друго. Љубав у мржњу, гнев у очај, освета у кајање, осујећеност у малаксалост.
Немогућност да се емоције прецизно измере произлази из тога што се и најмања разлика јавља као засебна емоција (као и појмови у језику, или боја) и поређење емоција је по сличности а не по јачини (што је мера за енергетски набој).

Емоције су имитација силе

Емоције нису извор енергије, оне могу да послуже само као њено складиште, чиме се сила деградира на потрошно добро. Емоције се могу представити једино квазипоетским средствима, као описи стања које је у суштини пасивно, и као такво (као имитација активног принципа) може једино да има за последицу енергетско пражњење. Емоционална логика заснива се на принципу рефлексије-представе, она се често, ако не и по правилу, пројектују на друге. При томе се емоције троше, па истовремено емотивни систем захтева надокнаду потрошене енергије. Потрошена енергија се надокнађује перципирањем одговарајуће реакције пројектованог ентитета (субјекта на који се емоција пројектује) – оног другог, што опет подразумева његову добровољну или принудну контролу. Као последице афекције, односно незнања, емоције јесу само одраз силе спознате као знање. То значи да ће из емотивног стања извирати логика енергетске размене а не енергетског саучествовања, па се емотивна комуникација своди на употребу оног другог, а не на живи контакт у којем се остварује јединство два субјекта. Емотивна компатибилност је лажна компатибилност (у складу с Лајбницовом тврдњом да монаде немају прозоре) и да би се одржала као таква, неопходно је стално потхрањивање такве обмане.[15]
У свету у којем се сила не доживљава непосредно, већ само према опажању последица њеног дејства, емоције служе као гориво, батерије набоја, средство мотивације (покретања). Оне служе као замена за силу јер се намећу као непосредно доживљена сила, јер чулни систем, односно тело, није у стању да поступа у складу с бестелесним. Тело се према емоцијама (страстима) нужно опходи као према сили (као сопственој сили, тј. сопству). Али, пошто уистину једино сила (знање) може да покреће материју, дејство силе на тело остварује се једино из непокретности ума, односно, тело се може активирати силом једино уколико се елиминишу узурпатори силе – емоције (хтења и судови). Једино је тада тело заиста „под контролом“. Али, тада тело – нестаје.
Суштина емоције је немање ослонца; зато емоција захтева оног другог, на којег се пројектује, и у одразу, с којим се тај други идентификује, она налази свој разлог постојања – себе. Та потреба за пројектовањем, заправо потреба да се оно споља присвоји, има за последицу трошење енергије на начин пароксизма – што значи „оштар интензитет“ – дејство је тренутно, експлозивно и за последицу има форму, која никако није израз активне, равноправне комуникације. Та форма, којој је садржај емоција, мора стално да се одржава, да се потхрањује, да се намеће. Због овога су политика и економија, или просто политичка економија, увек и једино отимачина која се само понекад прикрива а углавном не. Но и поред тога, постоји „потреба“ да се од тога направи „наука“. Телима (представи о себи) је потребна енергија како би опстајала и нема ту никаквог „морала“ који ће их спречити да постану канибали, уколико дође до несташице хране.
Ово пројектовање јесте „размена енергије“ и оно јесте створена природа, читав космос. Све се у космосу одвија под принудом, под условљеном „разменом“ енергије. Наравно, ова размена никад није исказива једначином, то је увек акција па реакција па реакција па реакција... Та првобитна акција, Велики прасак, нужно је виђена, али је исто тако и недоказива као физички догађај из простог разлога што нема узрока старијег од себе, иначе то не би био „први“ догађај. Код „размене“ у економији типично једна страна остане краћих рукава, а без тога економија не би могла да се „развија“. Равнотежа би је убила, потребна је неравнотежа како би енергија „текла“.

Самосажаљење

Оно производи покрете који су потпуно неартикулисани, насилни, несувисли. Ово осећање је непосредан извор насиља. Њему је лице страх а тело пројекција – параноја (оно заумно, дословно: лудило). Страх је израз распада, а параноја је пројекција тог распадања на читав свет. Резултат је ослобођена енергија без форме и обрасца у којем се може слободно кретати. Експлозија.[16]
Ово обитавање у експлозији јесте неосвешћеност језгра које једино нуди пуноћу обитавања у себи. То је језгро ванвременско и ванпросторно и свако пројектовање у свет је за њега неприродно. Потреба да се пројектује је, заиста, основна особина емоција.
Форма је потрошња, јер се форма не може одржати сама, без сталног прилива енергије. Стога је емоција управо негација сопства. Оно што се у емоцији троши је сопство.
То што људи „воле“ своје емоције значи само једно – самосажаљење. Они воле себе као лик, а тај лик је увек угрожен, увек гладан енергије и чини све како би се одржао – краде енергију где год може, не бирајући средства. То је основна карактеристика људског стања, људске форме. И, уопште, живота. Због тога је самосажаљење основна емоција, она има безброј ликова, све друге емоције су њена метастаза.

Обрачун с лажовима – мноштво питања

Ако би постојао ген за лаж, сви људи би имали дуге носеве.
Али природа је другачија, она тежи да прикрива, она сама јесте лаж. Једино се тако може схватити тај недостатак дугих носева. Гени управо не показују како стоји истина. Они су њен негатив.
Свака форма је лаж и она се увек тако представља – као све друго само не лаж.
Како су, дакле, Вулканци изишли на крај с емоцијама? Тако што су престали да лажу?
Емоција је сасечена у корену ако се схвати као уљез, као лопов. Али, основни проблем је схватање – особина која не припада лику. Потребно је померити фокус с једног жаришта на друго, с лажног на истинито. Ко то може да учини?
Вулканци су, да би разрешили овај проблем, морали да се обрате за помоћ. И помоћ су нашли у логици. А како?
Ако би се генетски инжењеринг применио на психолошко тело, које ионако глуми светлост – као светлост разума – онда би додавање једне особине могло да преусмери енергију, упркос вечито гладној беби емоционалног бића.
Како ум афицира тело? Ако је оно што афицира по дефиницији незнање, како онда ум, који је по дефиницији знање, може уопште да афицира? Може ли ум да одглуми незнање?
Може ли ум да лаже, па макар лагао лажова?
Коси ли се ово с (урођеним) етосом?
Није ли баш овде поента приче – како видети царево ново рухо? Како видети оно што је невидљиво?
Јер ако ум стане у ред опаженог, он може добити само једну једину координату у том поретку „равноправних“. Хоће ли он уопште бити опажен у огледалу, и ако буде – у ком облику? Као цар или као непостојеће одело?
Оно што филозофија никако не може – да буде иронична, може поезија.
Па, иако и једна и друга црпе из ума – шта представља разлику између ове две посебне активности, које видимо као припадајуће уму?
Је ли та судбоносна мутација ума управо ово „лукавство“ које порађа уметност?
Можда је овде боље применити поступак дедукције и посматрати како делује уметност.

Безосећајност, безобзирност и савршен злочин – бригандизам

Безосећајност и/или безобзирност су начин одношења према другоме. Нарочито је занимљива емоција безосећајности. Безосећајност је самосажаљење сведено на бинарни модус разликовања – за јело/није за јело, корисно/бескорисно, црно/бело, може ми се/не може ми се, итд. Безобзирност је само она варијанта безосећајности у којој ипак може да постоји некаква градација, али најчешће у виду калкулације – интензитет и врста одношења према другоме одређује се према калкулусу, али све је то ипак чиста импулсивост (реактивност).
Будући редукована емоција, а то значи да она готово тренутно прелази у дејство (експлозију), безосећајност је често могуће побркати с немилосрдношћу. И једна и друга се појављују као став. Став је по дефиницији одређен искуством, и он се не може слабити или појачавати афекцијама. Ако се и доведе у сумњу, то је само у оквиру искуственог промишљања; тада може бити и коригован. Безосећајност је последица искуства да се у делању не наилази на отпор. Она је последица одређене праксе. Немилосрдност проистиче из етоса, и не обазире се на емоције. У пракси, ова два става се разликују, рецимо, као: силеџијско, окрутно понашање за разлику од понашање строгог учитеља. Једно има оправдање у томе што не наилази на реакцију, а друго у нужности остварења етоса (деконструкцији афекције).
Али она најгора безосећајност, то је она научничка, статистичка, политичка, неодговорна, прорачуната, функционална – безочност. У комбинацији с лажним оправдањем – нагоном за одржањем, односно, осећањем угрожености, ова „безосећајност“ заиста ствара илузију да су емоције потпуно искључене. Емоција која је на себе преузела лик математичког доказа живота заиста нема никаквог додира с етосом. Она још увек, у садашњем тренутку, има неколико слабашних додира с историјском стварношћу, као што су деца, али и та веза пуца под нужношћу самообмањивања. Оно што се штити је управо то: право на најгори злочин – децоубиство. Савршен прорачун који ослобађа одговорности за злодело; то је примењена математика, то је наука у служби емоција.

Осећање самосажаљења

Основна представа овог осећања јесте да су други узрок патње. Али патња јесте ово осећање. На тај начин, оно осигурава да увек постоји, докле год има других – други су кривци. То је та економија – узети од других оно што су „дужни“. Појам кривице подразумева „дужничко ропство“.[17]
И осећање кривице, тако карактеристично за религију хришћанства, делује с истим циљем – да обезбеди да постоје други, који пате због тебе.
Комбинација ова два лика даје још једно лице емоцији – самоважност. Важно је да се свет усклади с тим осећањем, ако не – онда следи патња, а за то је увек неко други крив.
Осећања самосажаљења и кривице су једно те исто осећање. Ово се одређује према последици – а последица је очување осећања. Докле год постоје други који пате због тебе, рачун није поравнат, мораш и ти да патиш због тога, а избављење од патње је равно злочину (или „кукавичлуку“, издаји). Бити крив значи бити под принудом – мораш и даље да постојиш да би сносио кривицу, да би отплаћивао дуг.
Тако је и Христ дошао да искупи грехе, он је преузео кривицу и сада сви могу с миром да пате, да се сажаљевају, да буду важни. Сви су важни, јер учињена је њихова воља – да други преузме одговорност.
Тако ова троликост осећања савршено функционише. Прелива се једно у друго, само у себе, а не показује се непосредна веза. Свето тројство узрока, последице и значаја. Резултат тога је представа – човечанство, мноштво у једном, и једно у мноштву.
Свако је довољно важан да не сме да умре – ко дигне руку на себе изопштен је из заједнице. И најгоре убице се не кажњавају оваквом казном. Једино самоубице.
Свако довољно пати да зна да мора да кажњава другог за свој бол. То је праведна освета, гнев праведника.
И свако је довољно крив да зна да мора да пати јер су и други такође важни. Ни безочност никад није ослобођена страха. Ти производиш себе кроз друге.
Емоција је непосредан узрок жеље и праксе да се контролишу други.

Емоционална економија

Продавање и куповање је укорењено у емоцији, то је израз потребе да се одржи енергетски ниво, слично као потреба за равнотежом. Одузимање и додавање је као одузимање и додавање од себе/себи. Због тога је неопходан други, како би се поравнао рачун, успоставила енергетска „равнотежа“, што је оправдање за отимачину. Потреба за равнотежом долази отуда што емоција троши енергију, потребно је ту енергију надокнадити. Ова потреба сама себе правда чинећи злочин као „праведну наплату“. Правда је осећање равнотеже – стога се она чешће назива „законом“,  јер се у закону (привидно) губи непосредна веза с осећањем, које се замењује „логиком“, тј. правдањем. (Слепа правда с теразијама.)
Живот је стална отимачина енергије. Борба за опстанак привида који је паразитски. Опстанак живота је заправо ревитализација, регенерација, обнављање привида у стварном времену. Мора се живети!

Мит о Хидри

Лернејска хидра је била чудовиште које је обитавало у језеру Лерна, хтонско биће, змија с много глава, отровним дахом и способношћу регенерације. Ако би јој се једна глава одсекла, одмах би изникле две нове. Херкулес је није могао једноставно убити, већ му је Јол помогао тако што је спаљивао патрљке после одсецања главе. Друга верзија је да је после одсецања главе, Херкулес забадао свој мач у одсечену главу и наносио отров на рану.
Овај мит је заправо једна енергетска схема, а енергетски систем емоција је веома сличан митском чудовишту. Да би се систем уништио, а то је оно што ми хоћемо у нашем случају, мора се спречити одвијање регенеративног процеса. Када су емоције у питању, разуме се, мора се спречити доток свеже енергије. То се једноставно, али не и лако, може остварити пре свега разумевањем механизма, који је прост, а затим преусмеравањем пажње, односно мотивације личности.
Преусмеравање пажње с емоција подразумева усредсређивање на медитацију. Ово је чин par excellence одустајања од живота. Одустаје се од трошења енергије и започиње се с њеним сакупљањем (знања).





[1]             Armando Torres ©, Encounters with the Nagual, http://www.ebookee.com/Armando-Torres-ENCOUNTERS-WITH-THE-NAGUAL_77713.html, стр. 35.
[2]             Будагоша, Пут прочишћења, Visuddhi-maggo, XVI. 90 –  цит. по Вељачићу, 1977: 92.
[3]             Спиноза, Етика III, prop. IV, „Ништа не може бити уништено, осим узроком који је изван њега.“
[4]             Исто, prop. X.
[5]             Исто, prop. LV.
[6]    Идеја о Богу је апстрактна идеја, дакле она је исто што и идеја о Апстрактном. Проблем је у томе што таква „идеја“ остаје нема, глува и слепа, јер нема конкретни садржај – па стога и није представа. Овде се ради о знању које симулира идеју.
[7]             Кретање је начин постојања у простору. Разлика између две тачке јесте кретање. Тачке се успостављају намером. Према томе, мутација треба да поништи намеру да се постоји у простору, чиме се поништава фиксација. Јасно, ова мутација, мора имати вишу енергетску вредност.
[8]             Разум, као и осећања, која се сврставају у исту категорију разлучивања, с тим што је разум посредован способношћу говора (појмовном хијерархијом), а осећања емоцијама. У ову категорију се може сврстати и „симболички ум“, уколико се симболи схвате као искуствени „пакети“, као нека врста „немуште“ артикулација.
[9]             Рене Декарт, Медитације, III, „Постоје три основне или нарочите врсте идеја или класе мишљења. То су хтења, афекције и судови. Или можете их звати жеље, осећања и закључци, ако желите, али оне су само категорије. Али чак и у овим категоријама мишљења постоје само два врсте односа узрока и последице за мисли. То су: један, да нас наше мисли обмањују (лажност и грешка), или два, да нас наше мисли не обмањују (поштење и истина).
[10]          Заправо идеја о двојности душе и тела је лажна дилема.
[11]          Наравно, овде разликујем знање као апсолутно од „техничког“ знања, које је искључиво у домену емпиријског.
[12]  Стога се у поезији осећања не описују него се производе представе које изазивају (окидају) одређене реакције, које јесу осећања.
[13]          У филозофији се лако доказује да чулни утисак јесте чуло само.
[14] О овоме опоширније у есеју „Судњи дан“, поднаслов „Машта као поетски метод“.
[15]  Владета Јеротић, Повратак оцима, Сабрана дела, I коло, Задужбина Владете Јеротића у сарадњи са ИП Ars libri, Београд 2007. „Нисам, ипак, сигуран да би се ови велики психолози 20. века сложили са св. Јованом Лествичником када овај пише: „Бог није створио, ни начинио зло. Стога су у заблуди извесни људи који тврде да су неке страсти у људској души природне. Они не знају да смо ми позитивна својства душе претворили у страсти“. Овде би, можда, од помоћи био појам сублимације у психоанализи, под којим би требало, са хришћанског гледишта, разумети, не уништавање страсти, већ њихово преображавање, тачније, враћање страсти на њихова првобитна позитивна својства, задржавајући при томе њихову енергетску вредност.“
[16]          Исто. „Дивно и тачно каже западни средњовековни учитељ и светитељ Тома Кемпијски: 'Скроман човек је увек ведар, док у срцу охолог често влада завист и гнев' “.
[17] На пример: „Он ме је увредио, због тога ми дугује“, или „Није испунио моја очекивања, осветићу му се“, итд.  Око за око, зуб за зуб...



Етика и технологија


 

Етика и технологија

Аргументи етике
И аргументи технологије
Међусобно су искључиви
Гвоздени коњ прегазио је
Бизона




О вечности и пролазности


 

О вечности и пролазности

Ако ниси спреман за пролазност
Не бори се за вечност



Wednesday, February 1, 2012

Срећа


 


Срећа


Они који не знају
Морају да
Купују