Wednesday, September 29, 2010

Немој




Немој да си

Наште

Срца




Исто





Емоционална интелигенција

Је исто што и

Емоционална економија




Нула





Нула је оно што

Није

Али се о томе говори




NDN



clean technology

low-carbon economy

sugarless sugar

lactoseless milk

humorless jokes

breathless atmosphere

stimpacks





Thursday, September 23, 2010

ЦВЕЋЕ ЗЛА





Бебе много обећавају

У њих се сипа из шупљег у празно

На одређеној тачки узраста

Саопштава се име, место и време

А даља судбина у датим оквирима

Некима условна а некима

Максимална заштита




Пројект Исус





То је о жртвовању

(контра будизму)




Tuesday, September 21, 2010

Фазе




Фаза I

Однедавно сам поново оживео. Али још увек не знам да ли да се кајем или радујем. За сада, само посматрам, а знам да је то стара навика. Стара – колико? Чија?

Кад обитаваш у мраку, без протока времена, мисли или чулних утисака – једино постоје тачка гашења и тачка буђења – али сан, између, не постоји.

Сећам се кад сам се гасио – тада сам умирао. Ко сам био, какав сам живот имао – ничега се не сећам. Једино гашења. И сад, паљење, које је само то, повратак у сумрак, умор, изневереност.

Разлог буђења не знам, али знам своју сврху – вратити сопствену прошлост, исправити евентуалне грешке, отарасити се бљутавог осећања које се пробудило заједно са мном.

Осећам – знам, да је нешто скривено од мене и то тражим – скривено, а све остало је то што га скрива. Тежак је задатак, тога сам свестан.

Осећање је ново, је ли оно – нови ја?

Ово осећање састоји се од потребе да се до краја иживи. То је задатак који морам да извршим. Тај задатак сам ја, али ту је већ једна тешкоћа – морам да савладам себе да бих био ја. Већ одмах ми је јасно да ћу бити жртва сопственог нагона.

Сада размишљам о судбини. А судбина, да ли је то исто што и казна? Размишљање – да ли је то одвијање програма?

Преплављује ме осећање несигурности. То је тешко описиво осећање, пословање с безброј нерешивих сукоба, противречности, немогућности да се крене даље, да се одреди правац кретања, пут.

Ово осећање недвосмислено значи да се борим у себи, са собом.

Не бих да то чиним – али – чиним.

Покушавам да се одморим.

Замишљам лакоћу кретања без отпора.

Како је било лако, сећам се лакоће, њој тежим. Али повратак лакоћи је све тежи и тежи, немогућ. То је противречно, оно што ме онемогућава да се довршим, доживим, отарасим тог баласта.

Свестан сам колико ме све ово замара. Замор нараста, не могу ништа.

Сада осећам жељу да све заборавим. Пошао сам од тога да треба да се сетим. А дошао до супротног!

Док стишавам мисли, а то је као признавање пораза, осећам прилив олакшања. Јесам ли успео? Је ли лакоћа последица засићености извршавањем задатка?

Да ли је одустајање од задатка испуњење сврхе?

Док сам овако уморан и лак, немам снаге да поновим напор који ме је оживео.

У мени оживљава сећање на гашење, све се понавља. Мрак ме обухвата одасвуд, не наилази на отпор.

Лаганост.

Опстаје само спознаја да сам празнина.

Око мене су светлаци, жаоке, журба и жамор, безбројна питања на која више не желим да одговарам.



Фаза II

Жалац хоће да ме убоде. Мене, празнину. Узалудно. То знам, јер сам у жаоки.

Како сам доспео у жаоку? У каквој сам функцији?

Жаока није свесна празнине. Ја сам у њој, жаоки, али нисам део ње – њене свести. Она је свест, а ја – не.

Ако се запитам ко сам ја – поновићу хропац од раније. То знам. То не чиним. Не запиткујем, јер – знам.

У овој фази сам истовремено између, као и с оне стране, али сам на ону страну премостио међуфазу која је сада – ја.

Оно што не знам јесте због чега то чиним и да ли чиним. Или, ко то чини и да ли мени чини.

Иако ово просто вапи да буде питање, ја се не питам. Просто – не знам.

Знам да нисам жаока, да се не дешавам жаоки и да се жаока не дешава мени.

Не знам због чега је то тако и да ли је тако.

У жаоки је нешто што доводи у сумњу жаоку. То знам јер видим да жаока покушава да убоде себе. Жаоку то боли а она то чини иако јој то није права намера.

Знам шта жаока намерава.

Та се намера не може остварити.

Осим, уколико жаока не схвати шта чини и да је то немогуће, и не одустане – чиме би остварила циљ. Али она то не зна.

Ја знам.

Немам никакво осећање. Имам само стрпљење.

Да имам осећање, сигурно бих хтео да помогнем жаоки – али немам.

Имам мисли о томе. Не знам да ли жаока може да мисли.

Када би жаока била у стању да мисли, вероватно би се већ досетила да ће је то што чини убити. Вероватно би већ осећала умор и почињала да се пита о смислу свог саморањавања. Али она то и даље чини, дакле – не мисли.

Ја мислим, а моје мишљење је у складу с мојим знањем.

Моје мишљење ми пружа сазнање да жаока не мисли, јер да мисли знала би да је то што чини непромишљено и – не би чинила.

Постоји жаока, и на истом месту, али не она – постоје мисли и сазнање о жаоки и не-жаоки. Два света, два бића, истовремена и истопросторна, али раздвојена.

Како и због чега – не знам. Не желим ни да знам, осим што знам да је можда могуће, а то је довољно да се препустим стрпљењу.

Посматрам како отров жаоке трансформише жаоку.

Жаока је отров.

Она то зна.



Фаза III

Чудно је то – не осећати. Не могу да осетим оно чега се сећам: замор, одушевљење. Иако знам шта су једно и друго, прожима ме зебња – што, ипак, јесте осећање. Јесам ли заиста, у потпуности, прешао на ону страну или сам се неповратно подвојио у себи и сада сам – један ја, на једној страни, који не осећа ништа јер све зна, и други ја, на другој страни, који искључиво осећа, али ништа не зна? Један ја, који, изгледа, почиње да схвата да је истовремено и други ја, у потпуности, на сасвим одређен начин, немоћан.

С обзиром на знање које поседујем и које јесам, надмоћнији сам али не и свемоћан, пошто је оно друго ја потпуно немоћно – јер и јесте и није ја. Јесте уколико зна, а није уколико не зна.

Свестан сам противречности – али та свест није осећање и не причињава ми патњу. Стрпљив сам, то је моје основно стање. Стрпљење није трпљење.

Стрпљиво разматрам зебњу, која је осећање оног другог, бесловесног – ја.

То бесловесно ја, сажето у једну тачку у односу је са мном, који сам распрострт као ништа – већи, обухватнији и недодирљив.

То је оно што недостаје међу нама – између мене и мене – додир. А та једна тачка сажетости, у којој пропадам и патим – није тачка додира.

Ако је бесловесно ја – осећање, моје осећање, онда то ја не треба да буде, уколико не желим да патим. А ја сам равнодушан према патњи, уколико не осећам.

Још увек сам у Фази II, али чини ми се да назирем Фазу III.

Хоћу да се сетим патње, да осетим патњу.

Али нећу да истовремено будем одвојен од себе, сатеран у не-простор и не-време, знајући да и даље патим. Јер, знање о патњи, изгледа, јесте – патња.

Сада сам, то је непобитно, у Фази III.



Фаза IV

Оно што ме повезује с мојим другим ја јесте познавање себе. Ма како били, наизглед, одвојени, моје знање премошћује разлику, али једнострано.

Онај други то не зна. Па, уколико и осећа да постојим, он не зна оно како и зашто мене.

Уместо мене, он зна представу, која је уместо мене – али није ја.

Он нека од својих осећања чврсто везује за ту представу. Као и неке од својих мисли. Друга осећања и друге мисли, супротстављена су овим првим.

Оно што наслућује о мени изазива раскол у њему.

Али, и тај раскол је, можда, бољи од потпуног претварања у отров.

Оно што је и даље немогуће, јесте мој продор на његову страну. Уколико би и био могућ, свакако би био насилан, а израз тог насиља је и сам сукоб који се, ионако, одвија на „другој страни“.

Еволуција жаоке је у отров, па у друго ја, које истовремено и трује и лечи себе. Шта даље?

Основни проблем другог ја је у томе што се не одриче оног дела себе који хоће да пати, јер неће да зна.

Значи ли то да и ја треба да се одрекнем тог другог себе који пати?

Подељеност постоји, али је у фазама.

То је Фаза IV.



Фаза V

Пошто волим себе, волим и себе каквог се сећам да сам био – противречан, обезнањен, избезумљен – па опет, дошао сам до себе који није такав и који је равнодушан према себи.

Према оном себи којег је могуће – изгубити. Отарасити га се, јер је досадан, самосажаљив, недотупаван, безобразан, недоказан...

Волим га толико да га пуштам да буде то што јесте – у сопственом окружењу, које је сам створио и у којем ужива, без обзира на бол.

Бол сам ја.



Monday, September 20, 2010

Friday, September 17, 2010

Сигурно




Ми нисмо сигурни

Да смо сигурни

Али лажемо




Животна прича





Чак и оне који се никуд

Нису ни померили

Излупали су прахери




Мушка супремација




Мушкарци су се крваво

Изборили за то да издржавају

Жене




Које су друштвене класе?




Има их две:

Криминалци и

Жртве

При чему треба још знати да

Криминалци систематски

Криминализују ове друге

То се зове: Систем




Езоповска




Ћорава кока

Носи

Наочари






Шта је говорио Попа




Дајте ми камичак

И ја ћу од њега начинити

Облутак




Смисао и Револуција




Питање смисла у Револуцији

Не

Постоји




Народна (из претходне епохе)




Од Урала до Бајкала

Ижџигљала рујна

Трава




Овако је то Стаљин радио




Стигне директива да је

Сваки пети непријатељ

На вама је, другови,

Да одредите који су то...“




Заблуда о бескласном друштву




Бескласно друштво је као

Шеница без

Класова




И још није знао, да...




Класе нису друштвене

Категорије, већ

Конвенције






Шта Маркс није схватио




У друштву мора да постоје

Разлике иначе ће друштво да буде

Безразлично




Савет младом електричару




Не доводи се у питање

Магнетизам који омогућује

Електрицизам




Фазни помак




Диоген је носио фењер...

Ал, да л је нашао то

Што је тражио?




Улога уметности у друштву




Епитафи

Хвалоспеви

Осликавање гробница




Wednesday, September 15, 2010

Историјска сапуница





Што су правили трагедију

Од прикивања на крст

Ај то,

Ал што је лоша режија и

Глума

И угледање у лавиринту

Љубави без сношаја

На сина безгрешног

Давида

И прелепе Бетхесде

Чијег мужа удавише у

Сапуну




Позоришна истина




У правом позоришту

Све је

Стварно




Пећинска поезија





Ово није с обзиром на

Некакву преисторијску

Поезију испевану међу

Кромањонцима или

Неандерталцима

Него је с обзиром на времена

Која долазе

А која собом носе

Нанитоидне гене

И експлозивни набој

Квантних реденика

Ни геологија више неће бити

Неопходна за мапирање нових

Временских зона

И просторних напрслина,

Нити слова, бројеви и ноте

Па ни слика

А неће бити ни мотка

Мијамота




Историја




Немци боље од Руса

Знају шта је то руско

Блато




Говор науке





Наука користи мртве

Језике да искаже

Болну истину




Битно




Битно је да

Неко неком нешто

Дугује

Иначе не могу људи да се

Снађу




Судбина





Шта је то судбина?

Пита се коњ

Ко те јаше...




Ноћна мора (ноћна кобила)




Непријатне представе

Временом, због рабљења,

Бледе

Али ко од њих бежи

Изнова се суочава

Јер, тако се – људождерке

Хране




Егзистенцијалистичко питање




Како у један телевизор

Стане

96 канала?




Хајдегер




Његов основни задатак

Био је да се

Искобеља




Рецепт за печену шеву




Ти си печена ко печена

Шева

Али и даље цвркућеш




Ратничка мотивација




Ратник ратује због своје

А не њихове

Мотивације




Ратничка тактика




Ја знам где да ударим

И како да освојим територију

(само да непријатељ пре тога

не побегне!)




Сажаљење




Због емоцијских протокола

(који брљају људским животима)

Многи ти неће рећи у чему

Грешиш

А и ти би их, ионако, због тога само

Мрзела!




Ратнички метод




Не удара се на

Личност већ на

Протоколе




Поетизација





Добар песник пише

Лактом




Патња и мржња




Ово двоје су исто

Пошто је мржња

Проузрочена патњом

А патња мржњом

(циркус ридикулус)




Игра и патња



Ја се по читав дан

Играм

А неки пате




Казна




Младост је највећа

Казна

Пошто је нехајна




Трећа космичка брзина




Без брзине нема

Висине

А сила узгона

У безваздушној сфери

Не зависи од

Крила




О уметности




Декорација није

Провокација

Али кад те фотеља провоцира

Тешко је одолети




Шта је филозофија?




Лисице не знају а

Чопори не умеју

Нити је птице користе за

Свијање гнезда

Нити је јазавци гомилају у

Јаме

Ножеви је копањем

Оповргавају

А тешка индустрија је

Тали

У новинама је неш наћи

А у књигама је тврдо тискана

Болна за очи

У парковима је превише

Деце

А у телевизору ионако

Шушти




Случај Миљковић




Иако су га убили политичари

Он није био политички

Случај




Ко је убио Александра Пушкина?





Озбиљни људи схватају озбиљност

Ситуације

Која је крајње озбиљна

Но, унаточ томе, они праве своја

Мала забавишта за сирочиће

Како се деца не би умешала у

Озбиљне послове

И одала намере својих

Прародитеља

Играчке – играчке су специјализоване

Направе за производњу

Неозбиљности

Писма – дуга и непоштена

Психонаутска потрага за

Изгубљеним ауторитетом

Поезија – метеор отпао с

Магнетара

Експонат Природњачког музеја

Али, озбиљне ствари чувају се у

Касарнама и апотекама

Кибле и епидермичке игле

Хипнотерапеутски протоколи

И пројектовани ставови

Излазни планови и

Летње резиденције у неутралним

Државама (или на рођачким

имањима)

Али Пушкина су убили најтајнијим

Од свих пројеката

Команда казнене експедиције

За наплату дуговања

Сатисфакције

Лежерно и примитивно

Је објавила – глуп глуп глуп

Крај злочинца Александра

(а толико је обећавао)

Биће предузете све мере

Да се, убудуће, такви

Вешају




Абиогенетска планета




Да се не би открило да је

Затвор – затвор

Измишљена је еволуција

А кривица је трансмутирана

Генима

У савршене појавне облике

Украшене првобитном

Геометријом

А идиотизам кажњеника је

Идеализован

Добрим владањем

Или казном ослобађања

Подсвесних садржаја

Што се квалификује као смрт




Неприметна брзина мисли




Чујеш ли глас искривљеног простора

Док зоба бобице живота

И мљацка слатки млаз

Гроцем наде

Сад ћу ти рећи шта су

Пророци снили у својим

Барама

Да их је лако преварити!

А бунило чисто ко чадор

Снена постељина

И чанак за испљувке

Скромност

Где су погрешили?

Певајући, играјући,

Страст их је омела

Али наградила

Временом

Скривен од злочинца

Облик испаштања

Баш тако да не зна час!

Чедност и повест зла

Удружени

А Бог сјаји и греје

Срца варвара

И кринке

Јер то је гнев жбуна




Tuesday, September 14, 2010

Бол




Болна је истина

Болан је пут до истине

Јебеш бол




Огледало душе




Огледалце огледалце

Кажи ми кажи ми

Све што желиш казаћу ти




Monday, September 13, 2010

Хаику




Остао без даха

Маслачак

Играо се с децом




О гестовима ћу други пут




Складни покрети масе

На агори

Није ни чудо што је агорафобичан

Тамо су дошли да га отму

Сакрио се иза зида

И прети им отуд

Попишо се по ладолежу

И одјурио узбрдицом...

(пуф пуф)

А неко је измислио језик

Како би га још боље упознали

Мучитељи!

Пажљиво посматрај:

Осмеси и кисели обриси

(чега има доста за гађење)

А, пре свега, ти си се упрљо

Говором хаљина и одела

И плеханих брезлетни

И не даш ми мира док те

(бре)

Не поздравим!




Sunday, September 12, 2010

Комутација




Аутомобил је тунел

Између двоја

Врата




Времеплов




Протицање времена – слепо

Гледање (рад сказаљки)

Апстрактна курва

И веома скупа

Почетак па крај, то се

Рачуна

Али док се једе не

Говори се

О клању и

Шурењу

Како да се ослободим

Масних наслага?

Да се вратим у прошлост!

А у будућност

Не смем ни да завирим

Јалово је то путовање у

Мислима

А и кад би неког другог

Живео

Опет би

Патио




Тајни протокол





Прете ми смрћу

Ако кажем да ми

Прете смрћу




Saturday, September 11, 2010

Спас




Спасиће те Цигани из

Контејнера

Куд се дедоше рекет и

Џогерице

Одстрањени при

Реанимацији

Одсекли су ти апарат

Просврдлали синусе

Био си манипулисан

Потврдио је налаз

Циганског конзилијума

Али спасише ти јетру

Менискус и тироиду

А тиме и инвалидску

Пензију






Покојници




У историји

Нема

Упокојених




Званична верзија




Они који верују у званичну верзију

Нису будале, него су

Кукавице

(што му изађе на исто)



Званична верзија је

Садистички

Монолог




Friday, September 10, 2010

Bosnia




У Бознији постоје три

Религије: Српска

Српска и Српска






Спаљивање Курана




Они који су спалили свој

Куран, могу сада да

Угасе ватру






Кључ




Добар текст је онај

Који откључава кавез

Читалаца






Заблуда




Мислио је да Бог мисли

На њега и

Уместо њега






Бежанија




Бежање од стварности

Догађа се након

Упознавања стварности






Угрожени




Многи се осете угроженим

Кад се спомене Бог

У њима






Само неки




Сократ је испио кукуту

Како не би ко помислио

Да му је до живота




Диоген и Сократ




Пси полегали

По прашњавом

Путу






Thursday, September 9, 2010

Фузија





Бог свира оргуље

Пробуди се миш и протестује

Муња га ошине

Миш се интегрише с

Наднаравном Силом






Wednesday, September 8, 2010

Старост



Старост је грозна

Старост је умор од младости

Не постоји срећна старост

Старост је безуба

Не треба се надати старости

Старост је заслужена казна

Разлог због којег старци опстају је нејасан

Ко није млад скончао, тај је остарио

Старост је од умора, умор је од старости

Старост и смрт немају никакве везе, напротив

Старост је празна кутија цигара

Старци – крајпуташи




Емоцијска диференцијација - Emotional differentiation




Емоција горњег слоја је

Порицање

А доњег – нарицање




The emotion of upper layer is

Denial

And of lower – wailing







У посети пријатељу




Остарео у кавезу

И даље пева ћелави

Канаринац






О чему писац мора да води рачуна




Главни јунак

Не сме да се

Љубавише




Monday, September 6, 2010

Освежење





Ако у освежавајућем

Напитку нема шећера

Шта је ту освежавајуће?




Најбесмртније




Од свих бесмртних ствари

Најбесмртније је

Бесмртно Дупе




Friday, September 3, 2010

Дуг и туп поглед неразумевања - Из Киборгијаде


Дуг и туп поглед неразумевања

(О Хераклиту из Ефеса)


Lupus est homo homini, non homo, quom qualis sit non novis.“

Рубелије Плаут, Asinaria


Човек је човеку представа...

Потребно је стално се доказивати.

Могуће је да доказа нема. И да га неће бити.

Доказ се састоји у опстанку идеје доказивања.

Као што рече Платон, идеје чекају у вечности и отуд ненадано заскачу.


Данас сам баш нешто безидејан. Немам шта да упишем у своје записе.

Од мене нема никакве користи. Хеј, ко год би да се окористи, нека само продужи.

Каква је сврха постојања ако се нешто не ради?

Та испражњеност, нерад, јесте осећање кривице.

Када сви раде за општу ствар, онај који не ради јесте кривац.

Општа ствар је магловита представа и извор свакојаке манипулације.

Најбоље је чинити се да си користан.


Вечност се ритмички појављује. Због тога је Хераклит рекао да је Свет – ватра која се с мером пали и мером гаси.

Хераклит је живео у Ефесу, у Јонији, али је нејасно каква му је била оријентација – да ли је гледао у Азију или Европу. Пре ће бити ово прво, пошто је Европа отуд била магловита даљина а Азија цивилизована дивљина.

Хераклит је само двадесетосам година млађи од Буде а умро је осам година после овога. Буда је свет видео као патњу, Хераклит као промену. Будин приступ је био психолошки, Хераклитов филозофски. Што је за Буду била Дарма, за Хераклита је био Логос.

За Буду је рад идеје био извор патње, за Хераклита је рад идеје био извор незнања (из будног стања у сан, из сна у заборав).

Буду називају просветљеним а Хераклита – мрачним.

Али, немојте мислити да су то исти – први су мудри, а други глупи.

Хераклит сматра да су људи неспособни да схвате истину и пре него што је чују – као и после. За будне (Буде) каже да имају један једини и општи свет, а ови који спавају имају варварске душе, њима су очи и уши лоши сведоци.

И једни и други учествују у истом свету.

Једни поштују Закон, други га крше. Поштују га они који га разумеју, а они које не разумеју – не поштују. Уместо тога, ови други смишљају своје законе. Затим их пројектују и те пројекције су извор свакојаког зла и насиља. Пројектовање је наметање (на силу).

Права подела је на мудре и глупе, а не на добре и зле. Ову другу су смислили глупаци и њима је сасвим добра, јер не поставља питање памети-и-глупости.

Опасно је глупаку рећи да је глуп. Ако ли му кажеш да је паметан, можда ће те богато наградити. Али, тако ћеш стати на страну глупих.

За Хераклита се каже да је био меланхоличан, да је филозоф који плаче.

Разлог за то је светски бол (Weltschmerz), како га је назвао Johan Pol.


Хиндуисти за Буду тврде да је био аватар бога Вишнуа, који је дошао с намером да заведе људе с пута поштовања ведске традиције (нарочито им смета то што је био против жртвовања животиња). Жртвовање је истовремено и симбол и пракса служења идеалу, израз воље да се буде потрошен (поједен). Богови су идеје које прождиру људе (и остале живуљке). Уколико би се престало с жртвовањем, идеје би скапале, а људи би се осетили бескорисним и несврховитим (види почетак овог записа).

Потреба за сталним доказивањем јесте потреба за жртвовањем.

Хераклит се није превише бавио структуром, јер се гнушао упетљавања. Буда разлаже стварност на функције чула и разума и тако долази до фракталне структуре (коју је боље не посматрати као такву). Образац није у функцији разумевања већ у функцији представљања. Ово је због тога што је Буда говорио о многим специфичним ситуацијама и аспектима, а после су их следбеници организовали у категорије.

И Будин и Хераклитов став је био активан или делатан, што у односу на структуру значи деконструктиван (не-делатан). Хераклит је истицао јединство супротности као суштину стварности. Обједињеност делатног-и-неделатног је у тачки изван догађања, а то је позиција знања.

Позиција незнања испољава се као (различито) виђење (гр. тхеориа) или хоризонт догађања – виђење различитости и обавезан покушај уређења таквог хоризонта.

Оваква уређеност је супротна (имитација или замена) Логосу, тј. Дарми.

Функција аватара је да покаже лаж утемељења поретка у непостојаности.

Дејство аватара је болно – Хераклит наводи аналогију с пауком који жури да поправи мрежу (структуру) коју је покварила мушица.

По Хераклиту, мудро је одвојено од свега.

За Буду, ослобођење је од свега.

Платон је увијено говорио о уметности као о мимезису (имитацији). Имитација је, заправо, претварање или представљање (пројекција). Човек који себе улаже у представу пати (троши се) кад ова почне да се распада, а она се распада од самог почетка (по природи ствари). Отуд је представљање узрок и израз патње, пошто је то живот који је умирање.

Вечни живот“ није представа, и због тога већина ни не може да схвати суштину.

Аватар је сила знања која људе и друга бића враћа (одводи) у опште (појам према Хераклиту).

Рат људи и Аватара је о томе.

Пошто пáле у рату цене и људи и богови1, та се цена мора платити.

Рат је неминован и спречава бесконачно препуштање уживању (живљење).

Због овога рат се многима чини као неправда.2

Правда је, очигледно, људска измишљотина.

Ако је представа – равнотежа, онда је ремећење представе – неправда.

Симбол теразија је о томе.


Ствари ни у мислима не опстају, а камоли у опипљивој и осетној стварности (где се морају одржавати/опслуживати) – потребно је стално мислити на исту ствар, али ни то не значи њен опстанак, јер се она стално изнова ствара нашим инсистирањем, и тако постоји као привидни континуитет наше намере који зовемо трајањем.

Када се ово промисли до краја, стиже се до апсурда. Ово је оно Хераклитово о никад истој реци, или јединству супротности.

Познајући принцип промене (или размене) – једини излаз из такве непостојане стварности3 јесте у ништавилу4 које је позиција знања али не и перцепције, одн. било каквог садржаја (свести). Та је позиција свеприсутна, свепрожимајућа, или ако хоћете – неодредива у просторно-временском континууму, јер је метафизичка.

Дејство ове силе (тј. знања) назвао сам Аватар.

Дејство Аватара је мимо физичких закона, јер се, дакако, ради о принципу.

Будале се закаче за реч ништавило и онда лупају главе буздованима свог незнања. Због тога се за будалу често каже – буздован!

Опасно је бити паметан међу буздованима.



1Хераклит, Пале у рату цене богови и људи.

2Хераклит, Богу је све лепо и добро и праведно, само што су људи схватили једно као неправедно а друго као праведно. (прев. Мирослав Марковић).

3Буда: Све створено је непостојано.

4Буда је користио израз нирвана што значи угаснуће или утрнуће, али је старији израз празнина (санс. шуњата).